Ova priča se pojavila na facebooku i u njoj je na najbolji način opisano stanje u kojem žive ljudi oko nas.
Oguglali smo na tuđe probleme i patnje.
Ipak, tu i tamo se pojavi poneka priča koja nam slomi srce i uđe u dušu.
Jedna od takvih je i ova priča o doktorki i jednoj siromašnoj, mladoj, ženi koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim.
Pročitajte je.
Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se…
Babica mi prilazi i kaže. Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca a beba je baš mala.
“Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi.
“Milica”, kaže jedva čujno.
“Odakle si”, nastavljam sa pitanjima.
“Odavde”, kaže, “tu sam se udala”.
“Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam.
“Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuhamo. Lijepo živim, ne žalim se” priča.
Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
“Milice, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam.
“Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuhala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala”, kaže.
“I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim.
“Dobar je”, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promjeni.
Babica mi donosi njene analize krvi… Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.
Koliko malo je potrebno za istinsku sreću.
“Znate, nastavlja… Ovo je djevojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.
“Napni se Milice”, kažem i gledam u babicu. Svi šutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli…
Hajde Milice, najjače što možeš, napni. Milica sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu, i ona se porodi. Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa.
“Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže.
Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.
“Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka”, pita.
“Evo samo malo, Milice izmerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.
“Lokepa je doktorka, stvarno je lokepa”.
“Jeste Milice, lijepa…”
Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
“Milice jesi li gladna, žedna?”
“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Milica ima osmjeh.
Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čojvek.
“Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?”
“Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocjepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Sretan je.
“Molim vas, dajte ovo Milici”, reče i pruža malu kutiju plazme i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja cu doći sutra… Eto krenulo mi ,imam da radim…
Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene.
Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista.
Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.
“Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, plazme, čokolade.
“Dale su mi, nisam uzela.. Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele”.
Namještam osmjeh i gledam oko sebe.. Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvrijedile..
Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali…
“Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.”
“Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.”
“Hvala, hvala…”
A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu… …Tako se valja…
Gledam ih i mislim… Koliko ti je stvarno potrebno da budeš sretan ? Zaista ne znam…
