Nedugo iza Berlinskog kongresa 1878. godine, nakon što je naš Vatan nasilno pripojen Austrougarskom carstvu, pored zuluma kojeg su javno činili, din dušmani su dabome tajno još više zijanili, gdje god su stigli, poput stihije uništavajući pojedince i džemate; zakukuljeno, zamumuljeno, u rukavicama i počesto puta preko trećih i domaćih, ulizica i pokvarenih.
Nejse, od bezbeli butum događaja koji su pali u zaborav ili čame na rafama bosanske prošlosti, jedan tužan događaj je ostao da kruži sarajevskom Baš-čaršijom i do dana današnjeg. Meni je o tome pričao rahmetli hadži hafiz Halid Hadžimulić, dugogodišnji imam i hatib Careve džamije , na lijevoj obali Miljacke.
Fatima je bila iz siromašne kuće; jelo se kad se šta imalo a sofra je uglavnom bila skromna i nije se rijetko dešavalo da mnoga dječija usta ostanu gladna pošto se sofra objesi na klin u špajzu. Poljubila bi starom babi ruku svaki put kada bi, nakon što sunce dobro odmakne iza horoza, i pohitila u Alipašinu džamiju da rastegne ćilime i potare prašinu po soškama za obuću.
Nije bilo plemenitije niti čistije djevojke u okolini džamije, to je znala sva čaršija. Namicala je maramu na rumene obraze i blago zadihana pjevušila:“Džuuud bi luutfiik ja ilaahiii…“, i tek kad bi džamija blistala k’o sunce, klanjala bi dva rekjata Duha namaza pa krenula kući niz kaldrmu do Skenderije da pomogne majci oko užine.
Toga majskog jutra 1879., dok je makinjala paučinu sa kamene munare, zazveketale su kundure dvojice polupijanih austrougarskih vojnika koji su, do zuba naoružani, hrupili u džamiju. Ona okrenu glavu prema vratima, pa kad vidje kjafirske vojnike i ludilo u njihovim očima, samo ciknu i desnom rukom navuče maramu na lice a lijevom prihvati za rezu na vratima munare pa suknu unutra. Kroz šipilo je bojažljivo gledala kako se obojica razgolićuju u jagme ka vratima munare. Fatima uplašeno jeknu, namače rezu na bravu i pođe uz munaru drhteći. Zahvatala je po dvije stepenice glasno učeći: „Kul euzu bi rabbin-nasi…“ Kad je došla do pola munare, zaboravivši na strah od mraka, stade i osluhnu. Ispod nje se čula buka i lomljava i nerazumljiva galama. Pošli su za njom. Ustegnu dimije još više ka srcu koje je lupalo k’o kazaljke na sahat-kuli kraj Begove džamije. Krenu naviše i zaplaka. Allahu moj…, ne daj da me opogane ovi katili i čast mi uzmu, ne daj da me njihove prljave ruke dotaknu, Milostivi moj. Kako bih svom babi na oči, kako bih preda Te stala na Rozi Mahšeru, da me se sav moj rod stidi i radi meine pognute glave čeka Tvoj sud?! O, Sudijo Pravedni!
Popela se do izlaza na šerefu i nije smjela ni proviriti vani kako se bojala visine. Tresla se od straha šaputajući Šehadete i Istigfare. Sa Munare Skenderije džamije je mujezin zaučio nekome džennazesku sallu: « Adždžilu bissalati kablel fevt, we adždžilu bit-tewbeti kablel mevt… », kada ju je zapuhnuo zadah alkohola. Bili si već skoro do nje uzgambali a jedan je pružio ruku da je povuče za dimije. Otresla je nogom iz sve snage zapomagavši tekbire i udarila prvog po glavi. Zateturao je nazad basamak-dva pa zorli koracio i uhvatio je za opanak mumlajući bučno! Fatima pokuša da ustane, što joj i pođe za rukom a opanak ostade u ruci pijanog vojnika.
Ona se tresla kao prut kad je vidjela da stoji na šerefi tako visoko. Iza nje prvi kjafirski vojnik izbi na šerefu a drugi, vileno se cerekajući, svojim obnaženim tijelom zatvori prolaz u munaru. Fatima ustuknu, kad ovaj prvi pruži ruke prema njoj. Zaledi se. Pogleda na mezarje ispod sebe i zelenu travu pa zapomaga! Ne prilazi! Ne prilazi beštijo! On se ludo cerekao i prilazilio joj. Ja Rabbi, draža mi je smrt nego da me dotakne ovaj pogan! Babo moj, halali mi… Mati moja… Namaknu rukom maramu na oči i strmoglavi se bez glasa sa munare.
Bila je na mjestu mrtva! Šehida Fatima. Te godine nije bilo brojnije džennaze u na obje strane Miljacke. Kabur Fatimin je u haremu Alipašine džamije, mali i neprimijetan ali meni se svaki put čini veći od Trebevića kada ga pogledam i sjetim se hrabre Fatime, i skoro svaki put nesvesjno počnu usne…Džuud bi luutfiiik ja ilaaahiii…
Neka sestre danas uzmu pouku od Šehide Fatime. Neka one, koje se ne stide pokazivati se pred muškarcima a posebno nevjernicima, neka se sjete, kako je ona čuvajući čast marame i nikaba, s tekbirom u na usnama skočila u smrt, samo da je ne dotakne pogana ruka. Neka je selam svim časnim sestrama i majkama Islama širom Ummeta! Neka se one među njima, koje nose maramu i nikab sjete, šta je šehida Fatima učinila da bi ga sačuvala a one među njima, koje ne nose maramu ni nikab, da je šehida Fatima, da bi čast sačuvala, zbog marame šehidom postala.
