Šutnja je i u mom istraživanju bila moj najveći protivnik. Često sam se osjećala kao pred zidom, a preda mnom su bila ljudska bića, nesretna, posramljena, ponižena, izgubljena. Mnoge žrtve su mjesecima bile pod najgorom torturom u logorima i zatvorima. Mnoge su izgubile djecu, muževe i roditelje. Iza većine su ostali spaljeni i srušeni domovi. Razumijela sam njihovu šutnju“, kaže Seada Vranić, autorica knjige „Pred zidom šutnje“, u kojoj je zabilježila ispovijesti žena koje su silovane tokom srpske agresije na BiH. Iz te knjige objavljujemo ispovijest silovane Besime.
Jeste Ii dugo u Zagrebu?
Besima: Danas je treći dan.
Jeste Ii prvi put ovdje?
Besima: Jašta!
Kako ste stigli ovamo?
Besima: K’o i svi drugi, nisam prhala.
Jeste Ii došli u većoj grupi izbjeglica?
Besima: Samo smo nas dv’je došle.
Jeste Ii imali poteškoća pri prelasku u Hrvatsku?
Besima: Jok.
Znači, imali ste uredne propusnice.
Besima: Sve što treba. Još sam odrezala pletenice i obukla ove pantole.
Zašto ste to uradili?
Besima: Jesi l’ kad vid’la katolkinju u dimijama? Zar ne znaš da ne pušćaju više Muslimane ‘vamo? Dva mjeseca ona je letala za te dozvole. Sva sreća što među katolicima, sad se zovu Hrvati, ima dobrih duša pa je jedan isposlov’o dozvole. Ja nisam mislila da ćemo ji dobiti. Al’ ona nije popušćala dok nismo dobile te papire da smo katolkinje.
Je Ii vam ona prijateljica?
Besima: Nije to tvoja briga! Ona mi je sve.
Zašto ste došli u Zagreb?
Besima: Nije važno!
Kako nije važno kad je vaša prijateljica “letala” dva mjeseca da bi dobila propusnice? Sigurno je postojao jak razlog.
Besima: Da tebe vidimo. Izvini, Boga ti, omaklo se. Ovdi je lakše čut’ šta ti je s čo’jekom.
Gdje vam je čovjek, muž?
Besima: Što mi govoriš “vi”, nisam ja puno starija od tebe.
Vi ste mlađi od mene, ali je uobičajeno da se novinar obraća svom sugovorniku sa “vi”. Zašto izbjegavate da mi kažete gdje vam je muž?.
Besima: Izaš’o je iz logora još u avgustu. I sin je izaš’o. Njezin čo’jek nije. Ne zna se ni šta je s njime. To smo čule još u Bosni, al’ dole ne moreš ništa. Ovi iz “ujedinjenog Crvenog krsta za izbjeglice” mogu uredit da odeš za čo’jekom u drugu državu. On je već tamo. I sin mi je tamo, s njim. Sad ovi ovde to uređuju, jer ja sam kazala da neću ić’ ako i ona ne ide sa mnom. Pomaže i ova tvoja gospoja što me je nagovorila da ti ispričam kako su me pra’oslavci silovali. Gospoja kaže da je to već gotovo, uređeno, samo još trebaju naki papiri da moremo putovat. Meni će gospoja uzdurisat nešto za obuć’. Ne mogu u pantolama pred čo’jeka. Šalila se sa mnom da moram izgledat k’o gospoja pa me čo’jek neće moći ni poznat. Ni da sam u dimijama ne bi me pozn’o. Izgledala sam bolje od ijedne cure u selu, a vidi me sad. K’o lejlek!
Kad su vas silovali?
Besima: Kad i onu drugu iz sela!
Gdje se to dogodilo?
Besima: Pa u kući, bona.
U vašoj kući?
Besima: Ma nije, bona, u mojoj. U onoj kući, ‘đe smo bile. Tamo ‘đe su nas doveli. Mene i onu Ta.., a neću to reć’. Mene i još jednu iz sela su odvojili, pa u kamion. Vozili su nas pa onda ostavili u kući.
Čijoj kući, objasnite mi to!
Besima: Ko će znati čija je. L’jepa, vel’ka. Ima vel’ku bašću. Tamo su nas strpali kad su udarili na selo. Nas dv’je tamo, a ostle ja l’ u logor, ja l’ pobilo.
U kojem ste selu živjeIi? Kako se zove seIo?
Besima: Neću ti reć!
Zašto?
Besima: Neću kazat. Đabe ti je, neću reć.
Je li selo u općini Ključ?
Besima: U čemu?
Je Ii selo blizu Ključa?
Besima: Jest, ako se voziš. Šta te, bona, briga. Ne moreš me natjerat da kažem koje je selo.
Što se dogodilo u seIu?
Besima: Navalili pra’oslavci. Srpska vojska. Napalo sa sviju strana. Nešto kuća popalilo što nisu srušili. Pobilo dosta i muškinja i ženskinja. Neke žene unesrećilo.
Unesrećilo?
Besima: Jašta, bona. Mi kažemo unesrećilo, al’ se modernije kaže “silovalo”. Navalilo odma’ na žene i cure: pred ljudima, braćom. Bože sačuvaj. Pogan jedna ti pravoslavci.
Jesu li i vas tada silovali?
Besima: Nisu, neću dušu gubit. Amo ‘đe smo mi, ‘đe je naša kuća, samo su zapalili sve i narod potjerali. Odvojilo muškinje od ženskinja. S donje strane sela su silovali i ubijali. Čuli smo kako pucaju. Neke su i zaklali, k’o pilad. Dvojica odozdo umakla pa nam kazala, al’ i nji’ zajedno s nama potjeralo. I mog su čo’jeka i sina mi. Mislila sam da će ji ubit. Onda su mene i onu, onu što sam ti rekla, odvojili od žena pa u kamion. Dovelo nas u onu kuću. Tamo je bilo još devet… Nije, čekaj da izbrojim. Još osam žena. Sve l’jepe.
Gdje se nalazi ta kuća? Je li u Ključu?
Besima: U Ključu nije sigurno. Znala bi’ da je u Ključu. Ključ je grad. Bila sam, bona, tamo stotinu puta. Ne znam ‘đe je kuća. Ne znam za ozbiljno. Nije sigurna ni Ona.
Tko?
Besima: Ona, ova što si je vid’la, što je došla ovde sa mnom.
Kako se ona zove?
Besima: Da me na vatri pečeš ne bi’ ti rekla.
Jesu li vas zajedno dovezli kamionom u tu kuću?
Besima: Nisu. Nije ona iz sela. Ona je građanka. Ima školu. Sve zna. Plaho pametna. Nju sam zatekla u kući. Nju je dovelo iz Prijedora, čo’jeka joj zatvorilo. Tamo je sve sa školom, šta nisu pra’oslavci, ja l’ pobijeno, ja l’ u logor odvedeno. Pitala sam, šta su im smetali ti sa školom. Ona veli da su Srbi, ti pra’ oslavci, ‘tjeli Muslimane, k’o što sam ja i moj čo’jek i drugi, da ostave brez pameti. To ti je k’o da ovcama zatvoriš čobana. Hajvan će pravo pred kurjake.
Je li ta kuća u koju su vas smjestili, bila logor?
Besima: Šta ti je, ženska glavo? Rekla sam ti da je kuća. Ona, znaš, ‘đe ulazi samo muškinje… za kurvanje. Tamo nas je sililo da se kurvamo s pra’oslavcima, srpskim pra’oslavcima, vojnicima.
Tko je vodio tu kuću?
Besima: Pa nije kuća krava da je vodiš.
Tko je upravljao kućom? Neki muškarac ili, možda, žena?
Besima: Kakva žena, Bog te ob’eselio! Žene su strpali u magazu. Ležale smo na daskama. Ako je koja imala šta svojih haljina, mogla se pokrit. Da smo mi upravljale, ne bi se kurvale. I tebi svašta na um more past. Muškinje je nama upravljalo. Oni, pra’oslavci, a vojnici, ti Srbi pra’oslavni, su dolazili stalno.
Kad su vas doveli na to mjesto? Kad je bilo vaše selo napadnuto?
Besima: Odma’ sprva rata.
Kada, u koje vrijeme, kojeg datuma?
Besima: Pa rekla sam ti, sprva rata, u proljeće. K’o da ne znaš kad je rat počeo. Okružilo selo sa sviju strana i, onda, udri.
Što su vam uradili kad su vas dovezli u kuću?
Besima: Odma’a su nas unesrećili. Obe, mene i onu iz mog sela. Mene su gore u jednoj sobi. Nju su zadržali dole. Prvo je vojska to napravila, ona koja nas je dovukla kamionom.
Vojska? Koliko ih je bilo?
Besima: Ne znam. Mene su unesrećila dvojica, a ne znam kol’ko je nju. Ubandačila sam, jer me jedan udario.
Šta je bilo poslije?
Besima: Posl’je je onaj debeli krmak rek’o da se moram dobro oprat.
Tko je “debeli krmak”?
Besima: Mile, ko drugi. On je bio glavni, ne za vojsku nego za nas. On je određiv’o kad će koja ić’ gore kad dođe vojska. Nekad smo morale sve ić’ jer bi dođi mašer vojske; onih četnika pra’oslavnih. Kad nije bilo Mile, onda su ona trojica s nama komandovala. Ni oni nisu vojnici, ali su imali puške. Im’o je i Mile i pušku i pištolj. Mile je iz Srbije.
Kako znate?
Besima: Kako ne bi’ znala? Govorio je: “lepo”, “belo”, “bre”. Svi su iz Srbije koji tako kažu.
Što je bilo kad vam je Mile rekao da se operete?
Besima: Onda me je i on unesrećio. On je još bio gori do vojske. Tol’ko me je “čevrljijo” da sam povratila. Po dana me je “jah’o”. Tol’ko me je umrcvario da je jedan njegov, jedan od njegovi’ što mu pomažu, kaz’o kad me je vidio, da će on drugi put. I jest, on je sutra. Ona druga dvojica su odma’ posl’je Mile. Kad im je bilo dosta, ubacili su me, ko ciplju, u magazu, među žene.
Posl’je su me vodili gore kad god dođe vojska i kad Mile hoće. Mile je mrcvario samo nas dv’je. Mene i Nju, ovu što si vid’la. Zato smo se mi stalno kupale kad god njemu treba. Često sam se kupala!
Jesu Ii vojnici često dolazili?
Besima: Jašta su, bona. Svaki dan. I dan i noć. Nije se više moglo durat. Ne moreš ti ni pomislit šta toj pogani u mozak dođe, na što sve ne nadođe.
Jesu Ii vas tukli?
Besima: Ako se otimaš, ubi te, polomi. Sva si u modricama. Ako se ne otimaš, pošto se zadovolji, pljuje te, poliva rakijom. Najgore je kad “dole” polivaju rakijom. Peče k’o džehenemska vatra. Gase i opuške.
Jeste Ii se bojali trudnoće?
Besima: Jok!
Niste? A druge žene?
Besima: Ja sam samo jedno rodila. Navršila sedamn’est i rodila muško. Više se zanedalo. Ojalovila sam, ali čo’jek ni mukajet, jer je sa rahmetli prvom ženom već im’o četvero. Svi su na salametu, poudati i poženjeni. Druge žene su se bojale. Samo još jedna, osim mene, nije zatrudnila. Onoj mojoj iz sela, tek udatoj, bilo je prvo i ona, jadnica, pod pušku.
Što je bilo s njom?
Besima: Zatrudnila i rekla nam da ona više neće da živi. Jedan dan kad smo vadili iz zemlje luk, naletila na jednog što nas je čuv’o. Počela se gombat s njime. Sletili se drugi, s puškama, i ubilo je. Odma’ je izdahnula. Nije se mučila.
Je Ii Mile znao da su neke od žena trudne? Je Ii se primjećivala trudnoća?
Besima: Nije ga bilo briga. Za jednu je mog’o znati, jer se malo vid’lo. Drugima se nije poznalo. Ma, sve smo bile kost i koža. Od onog mela i buđavog hljeba samo nas je gonilo “na dvor”.
Koliko ste ostali u Kući?
Besima: Sve dok se nismo ofrancale?
Mislite na neku zarazu?
Besima: Jašta. Sve smo se bile ofrancale. Zadnje smo se ofrancale nas dv’je, ja i Ona, ova što je došla sa mnom. Onda su nas u kamion sve potrpali pa “ulprofolu”.
Kome?
Besima: Ne znam je l’ “Ulprofolu” ili onim drugima, ne znam kako se zovu. Oni su za izbjeglice!
UNHCR?
Besima: Oni su, oni za izbjeglice. Jedan njihov pit’o kako se s nama postupalo.
Kako znate što je pitao?
Besima: Kazala je ona namiguša, ona ženska. Ona sve objasni što on kaže na stranjskom. Onda je Ona, ova koju si vid’la ovdi, ‘tjela reć tom čo’jeku na stranjskom jeziku kako nam je bilo. Ona zna stranjski jezik, jer je učila škole u Sarajevu. ‘Tjela mu je reć šta su nam pra’oslavci radili, al’ nije dala ona namiguša. Mora da je namiguša pra’oslavka. On je sluš’o samo nju, a ona mu je slagala da nam je bilo dobro. Veli ona, namiguša, sve je “ke-ke”, biva, ne more bit bolje.
Kada i gdje vas je preuzeo UNHCR?
Besima: Ne znam. Bila je vrućina. Avgust. Ona zna mjesto, ja zaboravila.
Niste zaboravili. Zašto mi ne želite reć? Teško će tko povjerovati u vašu priču ako ne želite reći čak ni to gdje vas je preuzeo UNHCR.
Besima: Nije ovo nikakva priča. Ova je živa istina. Briga me hoće l’ ko vjerovat. A što ne bi vjerov’o? Zar bi poštena žena lagala za sebe da se kurvala? Ja sam bila poštena žena! I Ona je bila poštena i sve su bile tak’e. Zar bi se trebala skidat i svakom pokazivat prsa. Evo, kad si navrla, pogledaj: Ko bi po sebi opuške gasio? Ima ji svukud. Zato mi se i ne mili ić’ čo’jeku. Znaće odma’ šta je bilo. Zato i neću brez Nje putovat.
(Besima je na trenutak otkopčala bluzu. Na njezinim prsima isticali su se vidljivi ožiljci od opekotina.)
Šta je uradio UNHCR s vama?
Besima: Šta bi uradio? Potrpali su nas u kamione i autobuse. Jedva smo sve stale. Nisu oni vozili samo nas iz kuće. Bilo je žena s raznihu strana. Neke su pra’oslavci držali u barakama, a neke u onak’im kućama. Ona kaže da je bilo puno tak’ih kuća. Puno je žena povraćalo kad su nas vozili, a u Travniku su, bogme, odma’ morale na “čišćenje”, taj “bortus”.
Prošli ste kroz Travnik?
Besima: Nisam prošla. Tamo su nas doveli, u onu vel’ku školu, “gi’naziju”, tamo kod vode, Lašve. Nisu nas odma’ tu ostavili, nego u jednu drugu salu. Ona nije uz vodu, Lašvu, i manja je, al’ nije ni previše daleko. Kad nam je prošlo to što smo se ofrancale, prebacili su nas u onu “gi’naziju”. Gužva je ve’lka tamo. Nemaš di stat. K’o da se sva Bosna to sklonila.
U Travniku su bilježili unesrećene žene. One koje su se prijavile. Neće, draga, nijedna da se prijavi ako baš ne mora, ako do grla ne dođe. Al’ kad moraš na ‘bortus’, onda te zapišu. Onda im sve kažeš. Ako ne’š da te zapišu, kažeš: od čo’jeka je, biva, nisi silovana. Doktorica je Nju, ovu moju, zapisala. Što jest, jest. Nije je silila. Al’ ona se rasplakala.
Teško se živi u Travniku. I njega tuku Srbi. Bombe padaju, al’ dalje od čaršije. Plaho je l’jep grad. Sto puta ljepši od Ključa.
Znam, dobro poznam Travnik.
Besima: Kako znaš? Bila si tamo?
Koliko ste ostali u Travniku?
Besima: Sve dok nismo došle ‘vamo, u Zagreb. Mislile smo ostati tamo pa šta bude, a onda sam saznala da su mi još ljetos sin i čo’jek izašli iz logora. Ona, ova moja, raspitivala se kod “ujedinjenog Crvenog krsta za izbjeglice” za svog čo’jeka, pa je ja zamolila da pita i za mog, je l’ uopšte u životu. Ona se nije prošla dok nije saznala. Onda je navalila da nam uzduriše dozvole da moremo ovdi doć’. Rekla sam, ‘vamo Muslimane ne pušćaju brez papira da si, biva, Hrvat. Je li, šta mi ne kažeš za Travnik? Jesi l’ bila tamo?
Rođena sam u Travniku.
Besima: Rođena? Vidi te nje. Ti znaš da je sve istina, da ništa nisam izmislila, a podbarkivala si me.
Kako bih znala?
Besima: L’jepo! Mogu ti o Travniku pričat danima. Nisam otalen, a mogu govorit. Znači, bila sam tamo. Od Ključa moreš tamo u ‘va doba samo ako si ‘tica il’ ako te voze ovi što vozaju izbjeglice kad ji Srbi unesreće. Znala si ti odma’ da je sve istina. Bona, što si me podbarkivala. Dosta mi je moje muke.
