Sjeća se i kako su u Potkaljaji prije 1999. godine živjele samo srpske porodice i to, kako pojašnjava, kao jedna porodica.
“Neki albanski huligani su zapalili i crkve, Bogosloviju… I kakav li se apsurd desio da to što su uradili moraju da obnove, da naprave nove kuće tim Srbima, da obnove Crkvu Svetog Đorđa i sve druge. Da je malo pameti bilo, ne bi to radili, ali neko je to dopustio. Sve ove kuće koje vidite su napravljene novcem britanske vlade. Došlo je vreme da nam Britanci koji su nas bombardovali sada prave kuće”, zaključuje sležući ramenima.
Supruga Snežana i on odnedavno ponovo žive u svom rodnom Prizrenu.
“To je u genima ljudi. Pečalbari idu u Australiju i Ameriku, rade cio život. Idu za boljim životom, ali se na kraju svog životnog vijeka vraćaju kraju odakle potiču da bi tu završili. To je i naša biologija. Vratili smo se jer sam rođen ovdje, tu sam porastao, živio i radio i sa Albancima i sa Turcima”, kaže Ljubiša.
Žal za dobrim životom
Vrijeme je pokazalo da smo mogli zajedno da živimo i dodaje:
– Ovdje smo dobro živjeli. Većina Prizrenaca je znala da govori i albanski, turski pogotovo. I mnogima je taj jezik, ma koliko bio odbojan, spasao život.
Ljubiša ima 50 godina, i sa životnim iskustvom koje je stekao tokom izbjegličkog života u Kraljevu zaključuje – poslije svakog rata u istoriji, uvijek se podvuče crta.
– Prošlo je 15 godina. Mi smo rođeni u vrijeme kada su već 200 godina postojali neki ciljevi, i desilo se baš da se to prelomi na našim leđima. Demonstracija je bilo i 1971. i 1981, a srpski narod na Kosovu je uvijek bio u jednoj poziciji da se pita – šta će biti sutra? Možda je i dobro da pukne balon da se vidi šta je u njemu. Mislim da su se svi posle toga otreznili, i da je vrijeme da se okrenemo ka onim vrijednostima koje su zajedničke za sve nas.
Snežana i Ljubiša zahvalni su što im je obnovljena kuća, ali da bi opstali moraju od nečega da žive. Za sada je to samo 8.500 dinara privremene nadoknade koju od Srbije Snežana prima kao pomoć-priča Ljubiša.
Mladi otišli
Drugi problem jeste što nema uslova za život mladih.
– Sem Milice i nekoliko djece u selu Novake, nema mladosti, nema uslova za našu djecu. Bio mi je sin koji ima 26 godina, ali nema s kim da izađe u grad, nema s kim da se druži. Ne možeš nikoga silom ovdje da zadržiš. Moja želja je da se vrati ono malo suživota – ističe Ljubiša.
Supruga i on vreme provode družeći se sa komšijama, a voleli bi da ih se što više vrati.
Prizrenci su malo malodušan narod, dodaje kroz osmijeh.
– Treba im malo više da ih neko nagovara. Poručio bi im za početak da dođu da vide Prizren kakav jeste.
Ljubiša je razložno pričao o svemu što se dešavalo na Kosovu.
– Situacija je slična i na Kosovu i u Srbiji, ljudima treba da se ponudi nešto da pored krova imaju egistenciju. Bilo bi dobro kad bi se ovi razgovori u Briselu skratili i ubrzali, pa kad bi dvije vlade bez obzira na priznanje ili nepriznanje kapital uložile u nešto što je zajedničko, neku fabriku gdje bi se zaposlili i Srbi povratnici i Albanci koji nemaju posla, pa i svi ostali. Ima prostora da se kroz rad nađe zajednički jezik. Samo rad može da nas spoji i tu neće biti nikakvih problema jer ovaj film koji smo prošli mislim da smo jasno vidjeli kako izgleda.
Nema posla
– Pune bašte, puni restorani, a niko ništa ne radi. Dokle će to da traje? Treba da živimo do svog rada. Moramo da nađemo nešto što nas spaja, a evro ne poznaje ni Srbina, ni Albanca – kaže Ljubiša.
Prizren mu danas izgleda kao Monako. Ali ta slika krije strašnu ekonomsku situaciju u kojoj ima posla za jako mali broj ljudi.
