Jednog dana, žena sa umornim izrazom na licu, sa sjetom u očima ušla je tiho u jednu radnju.Zamolila je na kasi da joj dozvole da uzme na veresiju nekoliko namirnica. Trgovac je došao i počeo objašnjavati kako oni ne mogu davati stvari na veresiju. Sasvim tiho žena se počela pravdati, imamo sedmoro djece a muž mi je teško bolestan i ne može da radi.Nemamo jednostavno prihoda sada trenutno, a da im je hrana potrebna za djecu. Trgovac ju je drsko pogledao i rekao: “Molim vas napustite radnju, mi nemamo ovdje ništa za vas, ne dajemo namirnice na veresiju.” U tom trenutku jedan čovjek koji je stajao u redu na kasi reče: ”Šta god ona treba dajte joj, ja ću platiti.” Kada je to čuo šef radnje zapita ženu: ”Imate li listu namirnica, šta vam sve treba?” Ona tiho odgovori: ”Da, imam.” ”Dajte mi taj listić, stavit ćemo na vagu i koliko god da je papir težak, ja ću vam dati u namirnicama.” Žena otvori torbu, zapisa nešto na papir i dade trgovcu. Spuštene glave, položi papir na vagu. Trgovac a i čovjek koji je želio platiti njene namirnice pogledaše u čudu. Vaga se spuštala i spuštala do samog kraja. ”Ne mogu da vjerujem” reče trgovac. Počeo je stavljati namirnice na drugu stranu vage, ali nikako da prevagne, papir je još uvijek bivao teži. Stavljao je sve više i više namirnica i na kraju nije više bilo mjesta, ali nikako da prevagne jedan papirić. Napokon, ljut i iznerviran trgovac uze papir, da vidi šta piše. Zaprepastio se kada je vidio da to nije bila lista sa namirnicama, nego dova upućena Allahu te’ala.
Na papiru je pisalo:
“Dragi Bože, ti znaš moje potrebe i ja prepuštam sve u Tvoje ruke.
” Trgovac je šuteći pokupio namirnice i pružio ženi. Možda je ovo samo priča , ali samo Allah opskrbu daje.
