Preko jednog prijatelja portala Doznajemo.com dobili smo priču djevojke iz mjesta Teočak koja je u ratu izgubila obje noge. Nije joj lahko pričati i prisjećati se te noći, ali je veoma hrabra odlučila ispričati svoju priču i našim čitateljima poslati poruku da čovjek u životu treba da bude hrabar i jak, bez obzira što ti životna okolnost odredi drugačiji tok i oduzme ti nešto bez čega ne možeš funkcionisati kao što mogu drugi. Ova djevojka čiji identitet moramo sakriti jer ne želi biti eksponirana u javnosti i danas dan zahvaljuje Bogu što je uopšte živa. Na život bez nogu je navikla, priznaje teško je ali živjeti treba.
Njenu potresnu ali hrabru priču prenosimo vam u cijelosti…
Bilo je ta prokleta 92.god.Ja sam bila i suviše mlada da bi ozbiljno shvatila šta znači ta riječ ”rat”.
Samo znam da su stariji svi bili zabrinuti i da su pričali o tome. Osvanuo je i taj petak, majka nas je spakovala da idemo u Zenicu kod nane i dede, sve je bilo tiho narod je već uveliko napustio selo, samo nas je naš cuko pratio do stanice i on je bio čudan kako da je osjetio šta se dešava.
Stigli smo u Zenicu i samo bi po nekad na radiju čuli kako se uveliko ratuje kod nas u Teočaku i kako iz dana u dan narod gine.
U Zenici sam bila do `94. godine i odjednom sam osjetila jaku želju da se vratim u svoj rodni Teočak. Mada sam znala da je još uvijek rat i da narod gine iz dana u dan.
Odlučili smo i vratili se ni ne sluteći šta me čeka i da će se mojim povratkom moj život potpuno izmijeniti.
Ja sam i te `94-te bila mlada nisam imala ni 16 god. Kad sam se vratila kući bilo je sve drugačije nego u Zenici, ja sam bila živahna puna života vesela i uvijek nasmijana.
Osvanuo je taj kobni dan 01.06.1994. Spremala sam se da idem na svadbu kod rođaka. Došlo je večer ja i drugarice, moj momak tadašnji i rođak smo krenuli na tu svadbu ne sluteći šta nas čeka.
Nakon nekih 15 minuta kad sam se udaljila od kuće počelo je granatiranje i odjednom sam vidjela jak bljesak i osjetila jak bol. Ležala sam nepomična na zemlji. Elvir taj moj bivši momak pocijepao je svoju košulju i dao mi da stegnem nogu da ne krvarim. Alija je ustao i skrio se uz obližnju kuću , a ja i Elvir smo ostali tu. Meni je granata odbila jednu nogu, držala sam je u ruci.
Prevezeni smo do naše ambulante, tu su nam ukazali prvu pomoć i onda smo sanitetom prevezeni u Kantonalnu bolnicu u Tuzlu gdje je meni i druga noga amputirana.
U bolnici sam ležala skoro 6 mjeseci. Sa Elvirom sam se viđala skoro svaki dan dok smo tu bili, poslije je on izašao iz bolnice i otišao svojim putem.
Ja sad imam 35 godina i još uvijek sam vesela nasmijana i puna života. Mada je teško kroz život jer nije lako bit bez obje noge al’ se borim i zahvaljujem svaki dan Bogu što sam uopšte živa, molim se za zdravlje Muhameda Mujkića jer je je tu večer on spasio moj život…
