Poezija od koje suze same teku: Pupoljci Gaze…

Oni nece svojim malenim tabanima gaziti putem trnja,
Njihove ručice neće grliti majke njihove u praskozorje iz sna, kad ih probudi strah,
Neće se radovati ocu, onome, koji hrli da im donese igračku omiljenu s’ puta dalekog!
Držim ruku prašnjavu, krvavu , ranjavu, ruku bratića mog a tek mu je tri!
Ne pomiče se, zaspao zadnjim svojim snom,
Osmijeh mu na licu, šta li sanja?
Sestra moja pored, tek rodjena jos s’ majčinog mlijeka neodvojena,
Pliva u krvi, pola glave joj raznešeno…
Sanjam li ja?!
Svi smo tu eto zajedno, ležimo…
Majka obgrlila svojim nepomičnim rukama palestinska brda prašnjava,
Pokušala nas zaštititi poslednji put, čujem vrisak od koga pucaju i najokorelija srca…
Ostade joj pogled, k’o onaj kad ostaneš željan, nedorečen!
Iz oka kliznu blistava suza uvi se niz krvavo lice,
Pokvasi suhu zemlju,
Vazda suha a vazda napojena suzama i krvlju nevinih, pupoljaka još neprocvalih!
Razmišljam brzo, pokušavam koraknuti,
Ništa!
Čujem korak, težak, para uši!
Neko je tu…
Krvolok, dušman, nezasita zver!
Čujem opor glas mog dzelata:
-Neka nestanu!
A tek mi je trinaest!!!
Uputite dovu za naše duše napaćene,
Podignite glas na one koji su mogli pomoći da pupoljci naših života procvjetaju,
Bogataši,
Po imenu muslimani, vi koji ste vjeru prodali za večeru,
Što dozvoliste da šaka jada ubija mladost vašu!
Kajite se, stidite se i dok melek smrti uzima duše naše i odvodi ih u šehidski rahatluk…
Teško vašim!