Novi javni diskurs u medijima o podeli Kosova teško je prihvatiti ozbiljno, imajući u vidu da je to do sada bila samo jedna od skoro beskorisnih poluga pritisaka zvaničnog Beograda na tok Briselskih pregovora.
Ulogu „lošijeg policajca“ u dijalogu između Beograda i Prištine imao je ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić, sa metaforičkim ali veoma jasnim predlozima o „trajnom razgraničenju“ između Srba i Albanaca na Kosovu.
Krajem jula direktno i šovinistički o razgraničenju se izjasnio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Bez obzira na utemeljenost teze o podeli Kosova, obnavljanje političke retorike o crtanju novih etničkih karata imaće svoje posledice najmanje povoljne po mir i stabilnost u regionu, posebno u BiH.
Zastrašivanje EU ‘velikom Srbijom’
Komentarišući otvoreno pismo episkopa raško-prizrenskog Teodosija o odlasku i prodaji imovine Srba sa Kosova zbog gotovo svakodnevnih medijskih izjava u vezi podele Kosova, Vučić se drsko i preteći izrazio da ukoliko ne bude razgraničenje sa Albancima, srpski narod treba da se spremi da za 40 godina brani Vranje.
Jer tobože demografija je najbolje albansko oružje.
Za odbranu se sprema i premijer Kosova Ramuš Haradinaj, ali ne pelenama. Za njega ideja o podeli Kosova ili razmena teritorije sa Srbijom znači – rat.
Republika Srpska i separatistička retorika njenog predsednika Milorada Dodika još jedna je poluga pritiska na Briselske pregovore. Zastrašuje se ne samo EU, već i ceo region ratovima i obnavljanjem Velike Srbije, barem tih ostataka što su od nje od devedesetih godina ostali.
Dodik, koji je uveliko u predizbornoj kampanji, smatra da „rešavanje pitanja statusa Kosova ne treba odvajati od pitanja statusa Republike Srpske“. Za njega je „konačni okvir“ savez Republike Srpske sa Srbijom i „dijelovima koji mogu perspektivno da kontrolišu, kao što je sjever Kosova, uz jačanje snage autoriteta srpskog naroda u Crnoj Gori, koje bi trebalo da približi Srbiji Crnu Goru“.
Licemerno prijateljstvo sa Rusijom
Dva su važna momenta u ovoj, na prvi pogled, drugorazrednoj političkoj predstavi: rasklimavanje postojećih mirovnih sporazuma i stvaranje okolnosti za novo prekrajanje granica.
Dejtonski i Kumanovski sporazum potpisani su nakon vojnih intervenicja NATO i predstavljaju svojevrsni simbol, pre svega američkog prisustva na Zapadnom Balkanu.
Rusija je ta kojoj najviše odgovara dezavuisanje i postavljanje pod pitanje rezultat američkog mešanja na prostoru bivše Jugoslavije. Cilj Moskve je zaustavljanje novog proširenja NATO-a na istok, kao i onemogućavanje širenja modela, primenjenog na Balkanu, američkog prisustva na prostoru bivšeg SSSR – u Ukrajini i Gruziji.
Situacija je mnogo ozbiljnija nego što sa malih ekrana i društvenih mreža izgleda. Rusi su planirali nerede u Crnoj Gori, kao i sprečavanje konačnog rešavanja makedonsko-grčkih pregovora oko imena Makedonije.
Licemerno prijateljstvo završilo se proterivanjem dvoje ruskih diplomata i zabranom ulaska za još dvoje zbog pokušaja da ugroze sporazum sa Makedonijom. Skandal je delimično rasvetlio veze ruskih diplomata i biznismena sa grčkim desničarima, pravoslavnom crkvom i organizovanjem masovnih protesta, a akcija je simbolički izvedena pred sam početak samita NATO u julu.
Makedonci su zato korak bliže NATO-u i korak dalje od podela.
Iako je rusko Ministarstvo spoljnih poslova demantovalo medijske napise kosovskog lista „Gazeta ekspres“ da se Donald Tramp za vreme samita u Helsinkiju sa Vladimirom Putinom složio sa predlogom da Srbija prizna nezavisnost Kosova u zamenu za teritorije, takav način produbljavanja krize odgovara Rusima jer bi samnjio pritisak na Moskvu.
Rusija igra igru strpljenja: čeka tolerisanje aneksije Krima i odustajanje od sankcija u zamenu za zajedničko rešavanje konflikta na istoku Ukrajine.
Buđenje identiteta prošlosti
Drugi momenat koji bi mogao imati šire dramatične posledice je, kako ga naziva novinar i politički analitičar Mirnes Kovač, sistematsko buđenje predatorskog identiteta kod bosanskih Srba, koji Dodik ciljano podstiče kontinuiranom politikom negiranja najtežih zločina i genocida.
Dodikovo razglabanje hipoteze za ruski Sputnjik o novom vojnom konfliktu u Bosni, ko bi protiv koga ratovao i ko bi kako prošao u tom hipotetičkom sukobu, Kovača podseća na početak devedesetih kada je sličnu raspravu u Skupštini Republike BiH vodio Radovan Karadžić.
Priča o podeli Kosova je opasna, bez obzira na to da li je ona samo Vučićev preteći manevar, ili, pak, realna akcija da se uz podršku Rusije za tu ideju pridobije haotični Donald Tramp.
Bez zavaravanja, nesrazmerna podela Kosova na „srpski sever“ i „albanski jug“ sve vreme postoji i ona je noćna mora za Prištinu.
Ta podela je jedan od razloga zbog čega se odugovlači formiranje Zajednice srpskih opština. Kada se govori o „izdaji srpskih interesa na Kosovu“, srpski nacionalisti pre svega misle na stavljanje severa pod punu kontrolu kosovskih vlasti.
Zbog toga je zvanični Beograd Severnu Mitrovicu prepustio srpskim kriminalnim strukturama, a ne Prištini.
Napeti pregovori i niz sporazuma
Da mu je sever važniji od preostalih srpskih enklava, Vučić je pokazao poslednjih dana u izjavama drastično umanjujući broj srpskih kuća južno od Ibra i govoreći za više srpskih mesta da „tamo više nema nikog“.
Episkop raško-prizrenski Teodosije u svom pomenutom pismu veoma je direktan kada kritikuje princip teritorijalnih razgraničenja i stvaranje novih etnički kompaktnih teritorija koji je i bio uzrok stradanja nevinih ljudi tokom ratova devedesetih i koji predstavlja kontinuiranu pretnju regionu.
Iako se zvanično razgraničenje i razmena teritorija na severu Kosova i jugu Srbije možda nikada ne desi, najverovatnije da će decenije raznih veoma napetih pregovora i niza sporazuma samo podsticati predstavnike manjina da napuštaju mešane sredine.
O novim razgraničenjima teritorija po etničkom principu u BiH sanja ne samo Dodik. Planovi o trećem entitetu nikad nisu prestajali da budu aktuelni.
Etnička homogenizacija uz podizanje svesti o ujedinjavanju svih srpskih zemalja stvoriće na terenu novu političku realnost. Po svemu sudeći, to će biti nacionalističke politike sa kojima bi trenutno stanje postojećih mirovnih sporazuma iz devedesetih godina, postignutih uz pomoć Zapada, postalo potpuno neodrživo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
