Koliko puta ste čekale muža sa ručkom i osmehom kad dolazi s posla računajući da će on kad jede jedva dočekati da se dočepa svog deteta i dozvoliti vama da se odmorite? Mislim, retoričko pitanje. Ni upitnik ne treba.
Često se dešava sledeće:
On dolazi s posla, pomazi dete na brzaka i seda za serviran sto dok se vi borite sa detetom dok otac jede. A onda? Onda on kaže da ide da odmori pošto je radio i upravo došao sa posla.
Ma nemoj! A ja sam na godišnjem!
Koliko vas misli da ne radi ništa dok ste na porodiljskom? Ako ne mislite vi, pola vašeg okruženja misli i ne daj Bože ako ste mekana srca, eto i vašeg novog uverenja.
E, pa, drage moje, da, ne radimo ništa osim: neredovnog spavanja zbog dojenja, buđenja minimum jednom, ustajanja u cik zore kad se i dete probudi, presvlačenja, hranjenja, sklanjanja, zabavljanja, pranja veša (da, mašina to radi, a ostalo moramo mi), peglanja veša, slaganja veša, pranja veša (jeste ovo je drugi put, jer često bude više od jedne mašine dnevno), igranja sa detetom, kupovine poklona za rođendane, organizovanja rođendana, sklanjanja, čišćenja, hranjenja, presvlačenja, bivanja ljubaznom kad nam i nije do toga jer beba znači sreću i samo sreću koja se mora ogledati 24 sata dnevno, organizovanja i primanja poseta, pamćenja svega i svačega jer smo mi kod kuće a on poslu…i tako.
Ne radimo ništa već samo zanovetamo i brojimo. Mi smo hodajući podsetnici za sve fino i za sve što treba. Kako su nekad žene odgajale decu bez svih ovih pogodnosti koje mi danas imamo (kao da ih treba oduzeti da bi se račnalo da nešto radimo)? Ne znam kako i divim im se. Znam da je to bilo drugo vreme i ta priča bi držala vodu samo kad bi naše delije išle sa konjima i sekirom u šumu po drva.
Ja se samo pitam ko će sve ovo “ništa” da radi kad se porodiljsko završi? Beba sama, garant.
