Na društvenom mreži Facebook je odjeknulo pismo Albanke iz Makedonije koja je odrasla u Skoplju uz ljude svih nacionalnih manjina, a u pismu je pričala o svom detinjstvu, odrastanju i o onome o čemu najviše žali.
Pismo vam prenosimo u cjelosti:
“Moje ime je Zehra, ćerka sam Ferida i Seline, Albanske sam nacionalnoti i ponosna sam na svoje korene.
Ja sam od onih klinaca koji znaju šta je suživot, tako sam odrasla i da mogu, svoje detinjstvo bih dala svima. Moj deda je bio komunista, a pravi moto komunizma je “Bratstvo i jedinstvo”, pa me je tome učio i tako smo živeli sa svim našim komšijama u ulici Džona Kenedija.
Moja majka je živela u naselju Madžer (za one koji ne znaju nalazi se blizu nove železničke pruge), a tata je odrastao u naselju Pajko (sada se tamo nalazi makedonska opera i balet). Za vreme Jugoslavije, moj otac je bio rukometaš i družio se sa Srbima, Makedoncima, Romima i Turcima. Njegovi najbolji prijatelji se zove Dragan koji mu je bio kum na venčanju, čika Marko i čika Kiki, a ja sam rasla sa njihovom decom, bratom Nino, Đoko, Filip, Ana Maji i sa njenim mlađim bratom. Slavili smo zajedno rođendane, slave i Bajrame. Bilo je lepo.
Kada je moj tata umro, za njim su svi plakali, i nije bilo bitno da li su Albanci, bilo je bitno da im je stalo do njihovog izgubljenog druga, i bilo je bitno da su Zehra i Driton ostali bez oca.
Kao što sam i rekla, odrasla sam u Čairu u ulici Džona Kenedija. I dan danas se sećam kako sam se sa svojim drugarima igrala u senci zgrade koja je imala tri sprata, i u kojoj su živeli Albanci, Makedonci, Srbi, Turci, Crnogorci i Romi i svi smo se poštovali i brinuli jedni za druge.
Baka Ljubica je dolazila na turski čaj sa Miberom, sedela sa babom i dedom i razgovarala sa njima.
Čika Kjani je bio policajac koga su se svi plašili i u njegovom prisustvu sedeli mirno, a čika Dragan je bio neko koga smo svi voleli. Deda Ape je imao golubarnik i obožavala sam da gledam kako hrani životinje, a baka Cuku sam volela kao svoju, a njihova unuka Ana bila moja najbolja drugarica. Mnogo generacija je bilo u toj zgradi, ali moja je bila poslednja koja je živela u spokoju.
Moji drugari koje i dan danas volim su ana, Sevim, Tamara, Ivana, Ajnur, Sanja – Bože kako je to bilo lepo vreme. Preskakanje lastiša ispred zgrade, svađe oko toga ko najbolje igra itd. Pre operacije tetka Zore, mi smo počeli da stičemo prve simpatije, počele smo da ogovaramo dečake dok su igrali košarku.
Znam da će svi moji prijatelji, kao i ja, svoju decu učiti i vaspitati na isti način kao što su i nas naši roditelji.
Ovo je moje detinjstvo o kojem mnogo toga da napišem zbog mnoštva lepih uspomena. Imala sam toliku sreću da me niko nikad neće naterati da nekog mrzim. Deca od Iline su mi najdraža, Katerina (Kare) mi je mnogo draga, jer su mi Aleksandar i Nikola braća, Sevastijanu volim. Nisam imala okrutan život i mene niko nikada nije nazvao Šiptarkom!
Ja poznajem Makedonce koji Albance nisu videli uživo, za njih su čuli samo preko vesti, poznajem Albance koji su namučeni, koji su omalovažavani od strane Makedonac koji su bili vaspitani tako da gaze po Albancima. Poznajem one koji su namučeni kroz život, i svega toga smo mi danas svedoci.
Moj deda je uvek pričao da u svakom suncokretu ima i neki pokvareni, a ista stvar je i sa ljudima. Postoje dobri Makedonci i Albanci, ali isto tako postoje i loši. Živimo u 21. veku, svi smo isti, ljudi stvoreni od Boga, vreme je da se ujedinimo i pokažemo da umemo i znamo kako da ponovo stvorimo jedinstvo!” Prenosi “Telegraf“.
