Ovo je jedina žena koja je Titu dala otkaz

I tokom dvadeset pet godina svakodnevnog boravka u njihovoj kući i tokom Jovankine tridesetšestogodišnje izolacije, Nada Budisavljević je bila njen jedini oslonac.

Jednom prilikom Krleža joj je rekao: “Sve znate, sve vidite, sve čujete i ćutite, ni o čemu riječ ne govorite.” A, ona bi umjela da kaže: “To mi je bio posao. Što sam čula – nisam čula, što sam vidjela – nisam vidjela”.

Sada je prvi put progovorila. Svoja sjećanja pretočila je u knjigu, koju je izdala Laguna: “Nada Budisavljević – Moja sestra Jovanka Broz”.

Sada, kad ste uzeli knjigu u ruke, kakav vam je utisak?

– Dirljiv mi je utisak. Kao što je Jovanka vama rekla, kada ste joj dali album s njenim i Titovim fotografijama: “Vratili ste mi moj život”, tako i ja mogu da kažem da ste vi meni s ovom knjigom vratili nju. Zapravo njih oboje. I mislim da sam knjigom odužila dug prema njoj. Rekla sam nešto što je istina. Nešto što baca svjetlo na nju, a ne samo mrak.

Šta očekujete od knjige?

– Ne očekujem ništa drugo sem da se čuje istina. Bilo je jako puno ružnih stvari napisanih o Jovanki. Pisali su ih ljudi koji nisu mogli da znaju te stvari. Pisali su ih ljudi koji su se služili lažima ili poluistinama. Jer, neko ko je bio konobar na nekoj večeri koju su oni organizovali, ili kuvar u kuhinji, ili ljekar ili baštovan u bašti – uzima za pravo sebi da piše knjigu o njima. Da piše o najintimnijom stvarima šta su rekli njih dvoje jedno drugom.

Koliko su ti ljudi mogli znati o njihovoj intimi?

– Nimalo! Tito i Jovanka su bili ljudi starinskog kova. O privatnim stvarima se ne govori. Ja ništa od tih zlih knjiga nisam čitala, da bih sačuvala zdrav razum, ali ih je Jovanka mazohistički čitala, smatrajući da treba da zna o čemu se tu govori. I strašno je sebe povrjeđivala tim. A to su najčešće bile naručene knjige ili tekstovi.

Dakle, sazrelo je vrijeme za pravu istinu.

– Ona je žena koja je zaslužila mnogo više pohvala, nego pogrda. Ona je bila pametna, energična žena. Žena koja je odgovorno radila ono što je radila na najbolji mogući način. Ona se trudila da nijednim svojim gestom ili riječju ne obruka ni sebe, ni Tita, ni svoju zemlju.

Da se razumijemo – ona nije bila savršena. Ona je imala svojih mana, ona se sukobljavala sa ljudima zato što je mnogo tražila. Bila je perfekcionista u svom poslu. Ali, ona nikada nije tražila od tih ljudi nešto za sebe. Ako je tražila nešto za sebe – to je tražila od mene. Da joj ja nešto pomognem. A od drugih ljudi ona je tražila za tu kuću, za organizaciju posla, za protokol.

Kako je bilo biti njena sestra?

– Bilo je s jedne strane lijepo, ali nije bilo lako. Kao što ni ona nije nijednim svojim gestom htjela da obruka zemlju, tako ni ja nijednim svojim postupkom nisam htjela da naudim njoj. Uvijek sam bila jako oprezna i što se kaže, kako treba. Mi smo se stvarno jako voljele. Naš odnos je bio normalan odnos. Zato se dešavalo i da se ponekad posvađamo, jer ja sam joj bila najveći kritičar. 

Šta vam je bilo teško?

– Najteže je bilo gledati kako se pati i slušati njene muke. A to što sam ja oko nje radila – to meni nije bilo teško. Nikada. To mi je nekako bilo prirodno. Jer, naša sestra Zora se udala još za vrijeme studija i otišla da živi u inostranstvo, s mužem diplomatom. Tada sam ja prešla da živim u Užičku 15, s Titom i Jovankom. Bila sam njihov podstanar. S jedne strane je bilo lijepo živjeti tamo, a s druge strane ja to nisam nešto voljela.

A i kad ste se odselili u svoj stan vaš život se nije puno promijenio?

– Ja sam u svom stanu samo spavala, jer sam nakon posla odlazila kod njih i pomagala Jovanki sve što joj je trebalo pomoći. A preko ljeta smo bili na Brionima. Nas su tamo, kad smo bili djeca, vozili kao prtljag. A tamo misliš da ćeš da poludiš od ostrva. Jer, samo neko ko tamo nije bio i nije živio misli da je tamo nešto glamurozno. A onda kad se Tito kasnije preselio na Vangu – tu tek nikoga nije bilo. Samo nas troje i tri psa.

Živjeli ste sa njima, nikad dosad niste ni riječ o tome rekli. Zašto ste sada odlučili da progovorite?

– Pod jedan, to su bile njihove tajne. Pod dva, to je tako bilo da se o stvarima koje se dešavaju u toj kući ne govori. Mislim da su postojale negdje neke klauzule, neki ugovori, da ako se neko primi u službu kod Tita i Jovanke, o njihovom privatnom životu se ne govori. I potpisuje se takav ugovor. Ja nikad nisam potpisala takav ugovor, niti je to od mene traženo. Ali ja sam toliko bila dugo s njima i toliko uz njih, da sam znala da se o tim stvarima ne priča.


Ipak, vi ste jedini istinski svjedok onoga što se u toj kući dešavalo.

– Oni se nisu ispovijedali u tim godinama svog zajedničkog života. Ja sam to gledala i upijala. I gledala sam kako je to na izvjestan način strašno kad je neki par toliko vezan. Kad jedan ode, onaj drugi ostane bez podloge. Kao da su mu iščupali tepih ispod nogu. A ona je, još povrh svega toga, ostala na milost i nemilost ljudima koji su se bez skrupula borili za vlast.

Obračun sa njom bio je nemilosrdan.

– Nisam ni pretpostavljala da će za svaki trenutak ljepote i sreće platiti jednom strašnom, duplom patnjom. Bilo je to nasilje svakakve vrste. Verbalno nasilje. Sistem uzet da pomogne tom nasilju. Mediji u službi tog nasilja. Psihičko zlostavljanje. Pa i fizički napad. Osam godina bez grijanja u kući kojoj curi krov, a podrum je pod vodom. To je bila strašna vrsta mučenja. A u kuću ne može da uđe niko drugi sem državnih majstora jer je to državna imovina. A oni dođu, pa namjerno pokvare i ono što radi. Svega je bilo. A njoj nije bilo stalo do stvari, do materijalnih dobara. Njoj je bilo stalo do neke pravde. I nije htjela da dopusti da s njom otiru pod.

Je l‘ žalila za nečim?

– Žalila je za njim. Za njihovim uspomenama. Vama je rekla da ste joj vratili život kad ste joj dali fotografije koje nije vidjela decenijama. To je nju jako puno obradovalo.Njoj su prijetili da će vas da ubiju ako ona progovori. S druge strane, ona vama nije dozvolila čak ni da je branite u javnosti.- Stalno mi je govorila: “Ti se ne petljaj u to”. I u najgorim njenim danima mi je to ponavljala. Nije dozvoljavala da kažem nijednu riječ u njenu odbranu. Ili je htjela da me zaštiti, ili je mislila da ja nisam u stanju da to uradim. I istina, ja nisam bila u stanju da to uradim.

Cio svoj život stavili ste u Jovankinu funkciju?

– Ja sam za nju bila ono što je ona bila za Tita. Tu je ta neka paralela. Ja sam bila njoj sestra koja joj je pomagala kad god je mogla. Nedavno je jedan čovjek izjavio kako je Jovanka navodno svoje memoare dala prijatelju u inostranstvu i da se sada čeka da se ti memoari pojave.- Ma, može da čeka. Može neko da podmetne i lažne memoare.

Da li je Jovanka imala svoje memoare, neke zabilješke?

– Poslije Titove smrti Jovanka je u Užičkoj 15, prije nego što je odatle protjerana, jako puno svojih bilježaka spalila. Ja sam joj pomagala da ih spali. Isto tako jako puno svojih bilježaka je spalila i nakon toga, u kući u Bulevaru mira. Memoare sigurno nije pisala. Ako bi se nešto tako pojavilo, to bi bio čist falsifikat.

Bili ste s njom do kraja.

– Svakoga dana. Do posljednjeg njenog dana. Samo je nisam vidjela tog posljednjeg dana kada je umrla.

Je l‘ bila nježna sestra?

– Ona bi se raznježila samo kad je pričala o majci. Mislim da je ona u svom životu iz dubine duše voljela samo majku i Tita. Pa onda jedna pauza, pa sam se tu negdje tu našla i ja. Ona nije bila sentimentalna, nije se raznježavala mnogo. Ona je bila taj tip antičke heroine. Nema ničega suvišnog. A, Tito je u tom pogledu bio sentimentalniji, osetljiviji. Ona je sebe držala na uzdi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.