Ova priča je našla svoj put na Internetu i širi se neverovatnom brzinom. Napisana je iz perspektive dečaka koji je u invalidskim kolicima i kome jako nedostaje njegov otac.
Onda se pojavio neko na njegovim vratima i uradio je nešto neverovatno. Evo cele priče:
“Nalazio sam se na kraju jednog malog grada na jugu pokušavajući da stignem na svoju destinaciju pre nego što zađe sunce. Stara radio stanica nalazila se na kanalu 1-9, kada sam odjednom čuo glas dečaka na vezi.
Rekao je, “Brejker 1-9, ima li koga? Hajde kamiondžije pričajte sa Tedi Berom”. Uključio sam mikrofon i rekao, “Tu sam Tedi Ber.” I glas dečaka se vratio u etar.
Dečak je tada rekao: “Mislim da ne bi smeo da vas uznemiravam, Mama kaže da ste zauzeti i da ne treba da uključujem radio-stanicu. Ali vidite, često sam usamljen i pomaže mi da pričam jer to je jedino što mogu da radim, ja sam invalid i ne mogu da hodam.”
Rekao sam mu da sa mnom može da priča koliko god želi.
“Ovo je bila stanica mog oca”, rekao je dečak. Ali mislim da je sada moja i mamina jer je on umro. Tata je imao nesreću pre mesec dana, pokušavao je da stigne kući po užasnom snegu.
Mama sada mora da radi mnogo kako bi zaradila novac. A ja i nisam neka pomoć jer sam invalid. Ona kaže da ne brinem, da će sve biti u redu, ali čujem je kako plače noću.
Znate, postoji jedna stvar koju bih želeo više od svega. Znam da ste vi momci zauzeti da biste se baktali sa mnom, ali moj tata me je nekada vodio sa sobom u vožnju kada je bio kod kuće. Ali verujem da je tome došao kraj od kada ga nema.”
Nije se samo jedan kamiondžija priključio radio stanici. Dok je taj dečak pričao sa mnom, pokušavao sam da progutam “knedlu” koja jednostavno nije htela da ode dok sam mislio o svom malom sinu kod kuće.
“Tata je trebalo da povede mene i mamu sa njimk kasnije ove godine. Sećam se da je govorio jednog dana ovaj kamion će biti tvoj, Tedi Ber. Ali sada znam da se više nikada neću voziti na 18-točkašu. Ali ova stara radio stanica mi barem daje mogućnost da održavam kontakt sa prijateljima kamiondžijama.
Tedi Ber će se sada povući i ostaviti vas na miru jer je vreme da se mama vrati kući, ali javite mi kada prolazite i ja ću vam se rado vratiti.”
Uključio sam se opet i pitao ga koja mu je adresa. Dao mi je i ja nisam oklevao. Tovar koji sam nosio je jednostavno morao da sačeka.
Okrenuo sam kamion i krenuo pravo u Džekson ulicu broj 229. I dok sam skretao iza ćoška šokirao sam se. Nekoliko 18-točkaša krenuli su na istu adresu. Verujem da su svi kamioni koji su bili u okolini čuli priču.
Taj mali dečak doživeo je pravi šok. ubacili su ga u kamion, provozali ga i vratili u njegova kolica. Ne znam da li ću ikada doživeti da vidim toliku sreću na nečijem licu. Svaki vozač se pojedinačno pozdravio sa njim, pre nego što mu se mama vrati kući. Pružio mi je ruku i rekao: Ž”Doviđenja kamiondžijo, vidimo se opet”. Zaplakao sam.
Uključio sam opet radio i imao još jedno iznenađenje. Opet njegova radio stanica, ali bio je u pitanju ženski glas.
“Želimo svima da uputimo posebnu molitvu jer ste učinili da se mom sinu ostvari san. Odjavljujem se sada pre nego što počnem da plačem. Doviđenja.”
