Britkim, iskrenim i opominjućim riječima skenirala je za Direktno društvenu i političku scenu u Srbiji. Ona kaže da su neprijatelji ove države svi oni koji pljačkaju zemlju, svi koji lažu, kradu, svi koji profitiraju na bilo kom obliku nesreće, svi koji vlast doživljavaju kao polje za liječenje ličnih frustracija i beskrajno polje samovolje, a građane kao podaničko pleme.
– A svet, svet je briga za nas i da li ima demokratije u Srbiji koliko konja za muhu što mu sleće na rep. I vlast može da nam radi šta god hoće dok mi sami ne kažemo: E, ne može to baš tako – kazala je ona.
Tanja Mandić-Rigonat jedan je od najtalentovanijih pozorišnih umjetnika. Neke od njenih najpoznatijih predstava, za koje se u beogradskim pozorištima uvijek traži ulaznica više, su “Balkanski špijun”, “Šuplji kamen”, “Zli dusi”, “Ivanov”, “Seksualne neuroze naših roditelja”, “Gospođa ministarka”, “Uspavana ljepotica”, “Naši sinovi”, “Iluzije”…
Zatekli smo je u Rijeci, gdje je u njenoj režiji 18. jula s velikim uspjehom premijerno izvedena “Gospođa ministarka” Branislava Nušića, na ekavici i na srpskom jeziku, a u izvedbi riječkog glumačkog ansambla.
Da li bi nas Nušić danas prepoznao?
– U Nušićevoj priči o poroku vlasti, žudnji za moći, o bolesnom društvu, lako prepoznaje stvarnost u kojoj živimo. Prepoznajemo i široki spektar ljudskih slabosti u likovima kojima se smejemo, ali koji nisu nimalo bezazleni. Likovi iz Nušićevih komedija svuda su oko nas i oblikuju nam stvarnost.
Kakvi smo mi ljudi danas, a kakvi bi trebalo da postanemo?
– Kao građani, predugo živimo u totalno neurotizujućoj situaciji koju su kreirale loše politike i medijski propagandisti. Umorni i besni, depresivni i buntovni, gladni i siti, svakakvi smo u zavisnosti od toga kojem sloju društva pripadamo, kojoj profesiji, generaciji, kakvi smo pojedinačno kao ljudi, da li nas zanima samo lična priča ili i svet oko nas. A ova nova stvarnost koju je nametnula pandemija i u koju smo tek zakoračili, što drastično menja pravila života i svet u celini, stavlja nas pred nove izazove da preispitamo životne prioritete, lične živote i zajedničku budućnost.
Vlast na čelu s Aleksandrom Vučićem, kaže da je svako ko ne misli kao oni, odnosno kao on, neprijatelj države.
– Svako, apsolutno svako ko nije sluga dnevnih političkih matrica (te matrice se menjaju po potrebi), može biti označen kao neprijatelj i provučen kroz blato medija koji služe vlasti, a ne istini i nama, građanima. Propaganda je toliko jaka, bestijalna. U “Gospođi ministarki” Ujka Vasa kaže Živki: “Niko te na svetu ne može ocrniti tako kao familija. Kažu opasne su novine kad se koga dočepaju. More kakve novine! Familija! I zato svaki ministar prvo zbrine svoju familiju pa tek onda državu.” Genijalni Nušić! E, sad mi imamo političku familiju koja ima svoje novine, svoje medije, pa kad se koga dočepaju, od monaha, umetnika, akademika, novinara, profesora, pojedinaca koji se usude da ukažu na korupciju, lopovluk ili nešto drugo, političkih oponenata, onda te razvuku do onih granica koje je Aca Popović nazivao građanska smrt, misleći na one koji su bili deportovani na Goli otok.
Postoji li danas Goli otok u Srbiji?
– Danas je Goli otok – medijski prostor. To je mesto progona, poniženja u kojem se utrkuju razni analitičari i novinari i političari koji za stid ne znaju, pa truju li truju, otrov sipaju. To su streljački vodovi koji ubijaju rečima kao što su radili devedesetih s RTS-a, samo danas ima mnogo klonova tog zloglasnog informativnog programa RTS-a. A pred izbore je bilo i ono da ko nije za bojkot, Vučićev je korisni idiot ili radi za Vučića kao prodana duša. Nikad, apsolutno nikad a da pamtim, nije bio ovako devastiran javni prostor, ljudi koji imaju kritički odnos i prema vlasti i prema opoziciji nikad tako nisu dovođeni u pitanje kao ljudska bića. Imamo narativ vlasti i imamo mejnstrim opozicionu matricu. To je Ili-ili pozicija. Ni opozicioni mediji nisu imuni na tekstove koji su, takođe, propaganda. Kroz iglene uši se provlače tragovi zaista slobodnog mišljenja. Može li se biti opozicionar, a ne Vučićeva prodana duša, a kritikovati i opoziciju? Kritikovati sve. Misliti zaista svojom pameću ili glupošću.
Društvo je prilično podijeljeno, nema dijaloga između neistomišljenika.
– U Srbiji nema dijaloga zasnovanog na argumentima i protivargumentima, ima samo mnogo emocija, buke i besa. Nema ni javne reči koja ima težinu, jer nema poštovanja ni prema kome. Ljudi koji javno kritikuju, mazohistički se podastiru da se po njima pljuje po vladinim medijima ili po Twitteru… Naša kultura javnog govora je potpuno uništena, ostale su psovke koje nisu poetska kategorija kao u umetnosti nego ustoličeni primitivizam kao oružje i pozicije, i opozicije, i nesvrstanih.
Ko su, zapravo, danas neprijatelji ove države?
– U suštini, neprijatelji ove države su svi koji nam pljačkaju zemlju, svi koji lažu, kradu, svi koji profitiraju na bilo kom obliku nesreće, svi neoliberalni fanatici, svi fanatici, svi koji vlast doživljavaju kao polje za lečenje ličnih frustracija i beskrajno polje samovolje, a građane kao podaničko pleme, svi koji zatupljuju građane, svi koji ne žele da budemo građani. Svi koji se rugaju poštenju, dobroti, vrednoći, odgovornosti, duševnosti, obrazovanju, radu, svi koji učestvuju u glorifikaciji svih vidova eksploatacije.
I svi koji šuteći služe nepravdi i tako je uvećavaju.
– Naravno, svi koji žive samo za sopstvenu korist, gluvi i slepi za druge ljude, i još misle da je to normalno, svi koji mirno gledaju kako mladi, a i oni ne tako više mladi, odlaze iz Srbije, i to im je prihvatljivo, svi koji prihvataju da ova zemlja nije naša zemlja nego poligon za iživljavanje što domaćih, što stranih pripadnika nove elite, finansijske, političke, svi koji mrze narod, a kunu se da rade u narodnom interesu. Svi kojima je prihvatljiv važeći Zakon o radu. Svi koji potcenju značaj umetnosti i kulture. Reč neprijatelj trebalo bi zabraniti, lustrirati u političkom i javnom govoru, da se odmori od nas. A ja sam je sad koristila, jer nisam političar i mogu sebi da dam tu vrstu slobode, jer zbog mog mišljenja niko neće stradati.
Mjesecima smo izloženi zlu zaraze, a već godinama zlu politike. Kako da pobijedimo nevidljivog neprijatelja kad ne možemo ni ovog koga svaki dan gledamo?
– Solidarnost je lek za virus. Ujedinjeni protiv Covida. Povezanost građana u brizi za sebe i za druge, povezanost u osećanju odgovornosti. Strah od bolesti i smrti prevladao je druge strahove koji su u korenu ćutanja i nemog posmatranja onog što se u zemlji dešava. Potpisala sam podršku peticiji koju su pokrenuli lekari, jer sam je doživela kao čin njihove vrhunske odgovornosti. Kao probijanje zida ćutanja u okviru esnafa koji se lavovski bori svih ovih meseci s virusom, ali i politikanstvom. Danas sam pročitala intervju s Predragom Konom, koji najavljuje moguće izmene u Kriznom štabu. I to je dobra vijest ukoliko je ona potvrda spremnosti da se iskoriste sva znanja i dobre namere kako bi se maksimalno poboljšala epidemiološka situacija u zemlji. S virusom se može izaći nakraj. Kod nas može biti mnogo, mnogo bolje nego što jeste pod uslovom da zaista struka počne beskompromisno da diktira pravila igre u ovoj krizi, a političari da joj služe.
Kad ovih mjeseci slušate predstavnike vlasti i Kriznog štaba, šta čujete, laž, istinu, dodvorništvo…?
– Krizni štab je imao moje blanko poverenje sve dok BIRN nije objavio podatke o bolesnima i umrlima, koji su se razlikovali od zvaničnih. Na pamet mi nije moglo pasti da će se iko ponašati kao Gogoljev Čičikov, đavo lično, koji u romanu “Mrtve duše” trguje dušama umrlih. Zbog manipulacije istinom, zbog propuštenog trenutka da se pandemija stavi pod maksimalnu kontrolu, mora postojati odgovornost. Odgovornost i zbog stvaranja iluzije da je sve pod kontrolom da je Srbija pobedila Covid-19. Strane su mi kvalifikacije da u Kriznom štabu sede sve same neznalice i amoralni ljudi. Ja sam uvek za utvrđivanje pojedinačne odgovornosti, za totalno raspetljavanje te mračne priče ko je i kako zakuhao pandemonijum u Srbiji.
Neki iz Kriznog štaba su, navodno, zatečeni rašomonijadom oko brojeva i izvještaja koje su dobijali.
– I ja im verujem da stvarno nisu znali sve. Ali ono što jesu znali, to je da nakon rigoroznih mera koje smo imali, nije normalno da se sve prepusti ličnoj odgovornosti građana, jer građani mogu da se ponašaju iracionalno, da misle da su supermeni koje će virus zaobići, da misle i da je virus izmišljotina…
Zašto nas lažu? Pokazalo se da njima ni zdravlje ljudi nije sveto.
– Neko misli da je to bilo zbog izbora, neko zbog pokretanja ekonomije, neko zbog smanjenja Covid-psihoze, neko jer su želeli da eksperimentišu s kolektivnim imunitetom. Sećate se izjave: “Sad je pravi trenutak da se zarazite, virus je oslabio.” Pošto među zaraženima ima puno i pripadnika vlasti, pa još kad se setim onih prizora slavlja nakon izborne pobede, onog grljenja, pomislim i da su stvarno poverovali u iluziju da je Srbija pobedila Covid. Da je moguće da su graditelji brojnih Potemkinovih sela poverovali sopstvenim fantazijama o uspjehu. Jer, vlast ume da zaslepi, pomuti razum, odvoji čoveka od realnosti.
Šta najviše zamjerate aktuelnom predsjedniku Srbije?
– Vodi politiku u Srbiji koja rađa mržnju i hrani se mržnjom i konfliktima, politiku koja podstiče ono najgore u ljudima, politiku koja je antagonizovala društvo do tačke pucanja, rastočila sve institucije države. Vučić je davno iskoračio iz predsjedničkih ingerencija, i u svom liku sublimirao sve što jednu državu čini državom. I sudska je i izvršna vlast, i onaj koji pita i onaj koji odgovara, ekspert za sve oblasti života. Ekspresivan je lik, uživa u sebi, provocira, monologist je, vešt političar, vodi politiku preko ispovedanja i propovedanja. Vučićevština (kao glembajevština ) – dominira u Srbiji. Pa Vučića prepoznajem i u liku opozicionog političara, jezik Vučićeve politike prepoznajem i kao jezik obračuna u DS-u, recimo. Vučićevštinu pronalazim i u pozorištu.
Pitanje nad pitanjima je kako nakon Vučića da se ne ponovi Vučić.
– Tako je, jer fenomen koji on oličava, nije pao s neba niti je neka samonikla biljka. To je biljka koja je zalivana, gajena, podsticana, kreirana i zbir je ukupnosti licemerja naše političke i javne scene. Pa sve to što zameram Vučiću, ja i ne treba da zameram njemu nego svima koji su omogućili, svesrdno doprineli da ovu deceniju 21. veka živimo brendirani Vučićem. Kad tražim odgovornost za ovo danas, ja želim da je tražim u svima onima koji su širili krila Vučićevoj politici, koji su u njemu videli npr. Đinđića (ali ne zato što je oko njega mnogo ljudi koji su bili i oko Đinđića), koji su ga u svojoj uobraženosti u suštini potcenjivali, i u njemu videli samo objekt kojem je naloženo negde iz inostranstva da provede politiku koja je i njihova politika. Da implementira neoliberalnu matricu do daske, onu iz doktrine šoka, da odradi priču o Kosovu i Metohiji itd…
Da li se ova vlast više plaši koronavirusa ili “virusa” istine, koji, ipak, sve više zahvata naše društvo?
– Neko bi rekao ni Boga se ne boje, a kamoli nas, smrtnika. I mislim da je iluzija da se uopšte ičega plaše, jer toliko su daleko otišli u svojim ego fantazijama o moći da mislim da imaju osećaj da su večni, da im je stran osećaj prolaznosti, a pogotovo daleko priča o svakom pozivanju na odgovornost koja bi usledila nakon njihovog odlaska s vlasti. U svijetu u kome živimo, istina nema vrednost u politici. Da ima, ova vlast bi do sada 1.000 puta pala zbog svih afera i ukupnog ponašanja. Na sceni je postistina, doživljaj i interpretacija, proizvodnja istina, ukratko laž koja je jezički dizajnirana. Istina je u novcu. I taj novac kupuje sve, slike prošlosti, slike današnjeg trenutka, budućnost. Proizvodi stvarnost. I istine po potrebi.
Vjerujete li da će u Srbiji istina i hrabrost pobijediti šmiru i slugenjarstvo?
– Nekad sam pesimista, nekad optimista. Optimista sam, jer znam da svakoj vlasti dođe kraj, pa će i ovoj. Pesimista sam zato što znam da i od goreg ima gore, da u Srbiji desnica prednjači. Pesimista sam, jer smo postali društvo zlobe i velike mržnje. Optimista sam kad vidim da se esnafi oglašavaju, izlaze iz tišine konformizma, preispituju svoju poziciju u društvu. Pesimista sam, jer realno, nema političkih snaga koje bi u punom zamahu artikulisale nezadovoljstvo u smislenu priču. U suštini sam bijesna i na to što opozicija tipuje na nezadovoljstvo naroda kao na silu koja će preokrenuti dešavanja. A to politički nije ni fer ni pošteno. To je kao kad bih ja kao rediteljka sedela i čekala da mi glumci, scenski radnici, svi oni izrežiraju predstavu, računajući na njihov talent. Pričala, pušila, mudrovala, kritikovala i onda se potpisala kao autorka ispod te kolektivne režije. Ulica je prostor iskazivanja nezadovoljstva, ali ne verujem u bajku da vlast na ulici pada mirnom predajom. A pri tome ne želim da iko ikad više dobije batine ili nastrada. Jednostavno, ne želim agresiju, uzavrelu krv 2020. Želim da se mirnim putem menja Srbija i život u njoj.
Kad očekujete da će dramatika društvenih zbivanja i podjela doživjeti vrhunac?
– Zar nije to ovaj trenutak?
Nadam se da jeste. Danas će biti konstituisana Narodna skupština u kojoj prvi put od 1990. godine neće biti opozicionih poslanika. S teatarske tačke gledišta, tu buduću komunikaciju između 250 istomišljenika u koji žanr biste svrstali: tragediju, komediju, farsu…?
– To je pastorala, idila, žanr omiljen na dvorovima i vilama velikaša. Služi da ulepša gozbu, pir dok se služi divljač i skupocjena vina. Uz pjesmu i muziku plešu pastiri i pastirice. Samo za tu idilu u Skupštini i za obesmišljavanje skupštine, odgovornost snosi i opozicija. Ta situacija je i politička poruka opozicionih stranaka (onih koji se nazivaju pravom opozicijom) upućena međunarodnoj zajednici, dio je strategije borbe protiv ovog režima. Samo, ta MZ, koliko je meni poznato iz medija, nagovarala je opoziciju da izađe na izbore i nešto se, kao, trudila da bude predizborni most u uspostavljanju kakvog takvog dijaloga. To je junački odbijeno. Molijerovi tartifi imaju nas sad servirane na trpezi političkih borbi za vlast, a sve, kao, za naše dobro, a nema nikoga u toj istoj skupštini da kaže NE za bilo koju odluku. To doživljavam i kao pranje ruku od svih vrućih odluka, ponajviše one koja se tiče Kosova. Tako ja to doživljavam verujući da su papir i olovka ipak najveća dostignuća u političkoj borbi, bez obzira na sve moguće manipulacije. Papir i olovka, a ne kečersko hvatanje i valjanje u blatu.
Nedavni protesti građana utihnuli su zbog brutalne intervencije policijskih i parapolicijskih snaga. Očekujete li da će narod ponovo izaći na ulice da protestuje?
– Povoda je bezbroj. Potezi vlasti provociraju. Ali, šta uopšte znači – narod će izaći na ulice? To je uopšteno. U tom narodu mogu da budu i ljuti desničari i ANTIFA, antivakseri i oni što viču “ne damo Kosovo” i oni što su za “damo Kosovo”, i oni što su protiv abortusa, i oni što viču “ubij pedera”… Ako kažemo narod ne da Košutnjak – to je konkretno? Ako kažemo narod će braniti table s nazivima ulica, i to je konkretno. Ali, to više nije priča o narodu nego o građanima koji tačno znaju zašto se bune i šta traže. Spektar nezadovoljstva je širok, ali ne znači da je svako nezadovoljstvo i moje i da mi je sve prihvatljivo samo zato što je adresirano na Vučića.
Sve više ljudi javno iskazuje nezadovoljstvo ovom vlašću, peticije pišu ljekari, advokati, umjetnici, prosvjetni radnici… Međutim, vlast ne pokazuje spremnost za bilo kakvim društvenim dijalogom. Gdje nas to vodi?
– Da, sada smo u epistolarnoj fazi. Vlast se ponaša kao mačka koja ima devet života. Asimiluje, obradi, svari, koliko joj šta treba. Konzumira onoliko koliko joj je potrebno i po ceni koja joj odgovara, sve ono što joj produžava život. A život joj pritom nije oročen u Srbiji nego van Srbije. Kao što je međunarodnoj zajednici Milošević do određenog trenutka bio garant mira na Balkanu, tako je i ova vlast garant međunarodnih interesa pa, ako se i neki naš interni interes i prošvercuje, dobro je. Godinama je ovde sintagma poruka koju šaljemo svetu, odomaćena kao vrhunska politička pamet i aktivizam.
Svi su, kao, zabrinuti kakve mi to poruke šaljemo.
– Da, a svijet je briga za nas i da li ima demokratije u Srbiji koliko konja za muhu što mu sleće na rep. I vlast može da nam radi šta god hoće dok mi sami ne kažemo: E, ne može to baš tako. A ne bih se iznenadila da se ova vlast i presvuče, okrene ploču, verbalno se profini, uljudi, prihvati poneku sugestiju opozicije, građana, uvaži neku peticiju, kao što je, recimo, uvažena peticija za pomoć samostalnim umetnicima ili, recimo, zahtjev građana s Banovog Brda da očuvaju park.
Od 6,5 miliona punoljetnih građana upisanih u birački spisak, skoro pet miliona ne glasa za ovu vlast. Kako objasniti to što se Aleksandar Vučić sa manjinskom podrškom već osam godina održava na vlasti ne uvažavajući glas većine?
– Kod nas nije obavezno glasanje svih punoljetnih građana. A to bi trebalo uvesti. Ako si od 18. zakonski punoletan i odgovoran za sebe, neka zakon propiše i da si odgovoran za druge, za zajednicu u kojoj živiš. Glas većine je onaj koji je potvrđen na izborima pa tako nije istinita tvrdnja da Vučić ne uvažava glas većine, jer tog glasa nema. Nema ga u glasačkoj kutiji. Šutnja nije glas.
