Prošlog ljeta, suprug i ja smo prebrodili dva pobačaja, jedno za drugim. A onda, avgusta 2019. godine, posumnjala sam da sam trudna. Tada nisam znala da ću na svijet donijeti ovo čudo.
Tako svoju priču počinje Džesika Pajer (26). Trudnoća je, kaže, bila teška i sa mnogo komplikacija.
– U osmoj nedjelji trudnoće, moje zdravlje počelo je da se pogoršava. Prvo problemi sa krajnicima, zbog kojih sam nekoliko dana bila u bolnici. Taman kada sam se oporavila, nepuna 24 sata nakon što sam se vratila iz bolnice, osjetila sam da ne mogu da udahnem a srce mi je brzo udaralo. Morala sam na skener iako sam znala da je to rizik za bebu koja je tada imala osam nedjelja. Svi rezultati bili su u redu, iako sam i dalje imala strašno ubrzan rad srca. Poslije četiri dana hospitalizacije, poslali su me na kućno lečenje. I dalje sam imala ubrzan puls i nisam mogla ni da ustanem iz kreveta. Niko nije znao šta mi je. Kardiolog je govorio da mora da je zbog trudnoće, ginekolog je govorio da nije zbog trudnoće, ljekar opšte prakse pojma nije imao šta se dešava. Nije bilo dijagnoze. Bila sam u krevetu od oktobra do decembra.
Između ostalog, pila sam i beta blokator zbog svog stanja, a rizik koji on nosi je da se beba rodi neuhranjena. Međutim, svi ultrazvukovi pokazivali su da dobro napreduje. Dogovorili smo indukovani porođaj u 39. nedelji i sva sreća da jesmo, jer to je mojoj bebi spasilo život.
Te 39. nedjelje sam po planu otišla u bolnicu, prikačili su me na aparate i trebalo je da uskoro porođaj počne.
Onda su mi došle sestre da mi kažu da moja djevojčica izgleda pospano i da ne odgovara na nadražaje kako bi trebalo. Izvodili su test za testom kako bi vidjeli da li da nastavljaju indukciju. Lekari su već bili nervozni i na liniji sa kolegama iz Bostona kako bi se sa njima konsultovali o mom slučaju. Znala sam da je situacija ozbiljna kad su počeli da mi prilaze lekari da pričaju sa mnom, a ne sestre i babice.
Poslije nekih osam sati, kontrakcije su se pojačale i dali su mi epidural. Lekar mi je rekao da beba i dalje ne odgovara i da moramo da krenemo sa carskim rezom. Ja sam uporno ponavljala da osećam da su kontrakcije jače. Međutim, pripremili su me za carski rez. Babica je rešila da još jednom, pred rez, provjeri bebu. Ispostavilo se da sam otvorena 10cm i samo tri udaha kasnije, rodila sam bebu.
Kada su je vidjeli, svi prisutni su vrisnuli. Pupčana vrpca bila joj je obmotana oko vrata četiri puta. Babica je brzo otpetljala i beba je zaplakala. Lejjkari su mi kasnije rekli da, da nismo zakazali indukciju, beba ne bi preživjela zbog pupčane vrpce. Umrla bi zbog nedostatka kiseonika.
Moja Kler je rođena minijaturna. Zato što je bila tako sićušna, šećer u krvi bio joj je opasno nizak i trebalo nam je donorsko mleko i zahvalna sam svim mamama koje su ga donirale.
Poslije samo dva dana u bolnici, puštene smo kući i ona sjajno napreduje. Preživela je moje bolesti u trudnoći, strašan porođaj i neuhranjenost a sada raste u pravu, zdravu, veselu djevojčicu i ne mogu da ne budem zahvalna na ovom čudu od bebe.
(Izvor:usn1.net)
