Odgovor: We alejkum selam we rahmetullahi we berekatuhu. Zavolio vas Allah u čije ime ste nas zavoljeli, i molim Allaha da nas sakupi u kući Njegove počasti, amin!
Osnova kod onih koji žive u muslimaskim zemljama jeste islam dok god ne ispolji nešto oprečno tome. Ukoliko je državni sistem nevjernički iz tekfira vladara ne proizilazi i tekfir onih koji su pod njegovom vlasti.
Tekfir je obrazložen propis koji se veže za opis, a taj opis opet mora biti pritvrđen šerijatskim dokazom, i mora se ostvariti šerijtaskim putem.
Ko dođe sa šehadetom i ispolji obilježja islama od namaza, posta i tome slično, takav je ispoljio islam, te je stoga obaveza da se spoljašnje njime (islamom) i opiše (tj. da se smatra muslimanom). Nije dozvoljeno tekfiri takvog dok god ne uradi djelo koje ga izvodi iz islama.
Da li je takav iskren svojom nutrinom ili to nije na nama, već to prepuštamo Allahu koji poznaje skriveno.
Šejhul islam u Medžmu’ul fetava 20/456 kaže: „Nužno je poznato u vjeri Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i ummet je složan da je osnova islama i prva stvar koja se zahtjeva od ljudi šehadet da nema drugog boga sem Allaha i da je Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, njegov Poslanik.
Time kafir postaje musliman, neprijatelj prijatelj, i onaj ohalajenje krvi i imetka postaje zabranjene krvi i imetka. Potom, ako je to poteklo iz srca (tj. ako je bio iskren) onda je ušao u okrilje imana, a ako je to izgovorio samo svojim jezikom bez potvrde srca onda je on svojom spoljašnošću u islamu mimo svoje nutrašnjosti.“
Mi ne tekfirimo na osnovu pretpostavki i dvosmislenih situacija. Šejh Muhammed ibn Abdul Vehhab u Dureru 10/112 kaže: „Ko ispolji islam i mi mislimo da je došao sa onim što ruši islam, nećemo ga tekfiriti zbog našeg mišljenja, jer jekin (čvrsto ubjeđenje) se ne može potisnuti sumnjom. Isto tako ne tekfirimo onoga za koga ne znamo da je učinio kufr, samo zbog toga što se spominje da je uradio djelo kufra ako u to nismo uvjereni.“
