Uvek sam mislila da je baka lekovita za unuče. Kao mala, stalno sam išla i kod jedne i kod druge bake. Sa toplinom se sećam tog perioda. Za moje dete je sve nekako ispalo drugačije…Ne znam ni ko je više kriv.
Naime, desilo se to da smo se suprug i ja razveli i nakon razvoda, promenio se i odnos njegovih roditelja prema meni. Nekako to i razumem – snaja je kriva za sve. Nisam očekivala ništa drugo, ali sam naivno verovala da su unuci, unuci.
I dok je spolja sve izgledalo normalno, kad ja nisam bila tu, oni su se ponašali veoma čudno.
Tako je jednog dana moja kćerka došla od bake i odmah s vrata je počela da govori: “Moram da operem ovu jaknu!” Nikad do tada nisam primetila taj iznenadni nagon za čistoćom kod petogodišnjeg deteta. Ispostavilo se da joj je baka rekla kako joj je jakna prljava, uz komentar: “bilo bi bolje da majka malo više povede računa o tebi, nego da okolo svija đavole…”
Na prvu loptu to mi je izgledalo tako smešno i beznačajno, ali kako objasniti detetu to neprijateljstvo kojim baka zrači. Jaknu smo oprali, iako smo je samo nedelju dana pre toga prali. Nisam htela da razmišljam dalje o tome, smatrala sam da je to samo kratkoročni izliv besa. Mislila sam da je ljudski da neko pogreši, ali da se to neće ponoviti. O, kakva zabluda…
Sledeći put je baka kritikovala i nju i mene kada joj je moja kćerkica pokazala naše slike iz parka. Naime, mi smo provele dan šetajući po parku i skačući po lišću. Dete je veselo skakalo, a ja sam je fotografisala. Baka je rekla kako je nekultruno i ružno praviti takve grimase dok se fotografišeš. Očigledno da je petogodišnje dete trebalo da mirno stoji pored drveta i lažno se osmehuje.
Kćerka je bila slomljena ovim bakinim komentarima. Ona je samo htela da pokaže baki kako se dobro zabavljala i sada je ispalo da je radila nešto što ne valja i ne treba.
Treća situacija je bila ta da me dete uplakano i uznemireno zvalo da dođem po nju. Dogovor je bio da je baka i deda dovedu kod mene u stan, ali sada je ona zvala da ja dođem. Rekla je da nije slušala dedu i da joj je on pretio da će je ostaviti samu ispred zgrade, da sama nađe put kući. Naravno, to nije uradio već je dovezao, kao što smo se i dogovorili, kod nas kući. Poenta je bila u tome što je zastrašivao petogodišnje dete. Bez obzira šta je ona uradila (a ne verujem da je bila toliko neposlušna) nije imao pravo da joj tako preti.
I četvrta kap koja je prelila čašu desila se na bakin rođendan. Trebalo je da taj vikend idem na poslovni put a dete je trebalo da bude kod bake i dede po ocu. Baš taj vikend je bio bakin 65. rođendan i planirala se velika žurka. Kćerka je bila presrećna i uzbuđena. Zajedno smo kupile poklon koji će poneti baki. Ostavila sam je ispred njihovog stana i krenula kući da se spakujem za put. Zazvonio mi je telefon. Zvala me bivša svekrva sa rečima kako je “mala bezobrazna” i da ona neće da “vaspitava bezobrazno i nekulturno stvorenje”. Dete je lišeno proslave kojoj se tako radovala. Došla sam po nju besna. Kada sam videla uplakano dete, srce mi se slomilo. Tada sam obećala sebi da je nikad više neću odvesti kod svekra i svekrve. Ne trebaju joj takvi baka i deda.
Možda je moja greška što im nisam rekla sve u lice, ali to je bio zadnji put da sam svoje dete odvela kod njih. Od tada ih više ne viđa.
