Status Kosova je rešen u saradnji sa relevantnim međunarodnim faktorima.
Tako da sledeće teme nisu za dijalog: 1. Status Kosova kao nezavisne i suverene države; 2. Teritorijalne i državne granice Kosova; 3. Ustavna struktura Kosova kao demokratske države sa parlamentarnim sistemom; 4. Interni resursi na Kosovu.
Misija ambasadora Grenela, koji predstavlja predsednika Trampa u Prištini i Beogradu ulivali su nadu. Ali njegova glavna ideja i predlog nisu uspeli u Beogradu.
U stilu praktičnog čoveka koji ima za cilj konkretne rezultate u politici i diplomatiji, poput svog šefa, došao je do konkretnog rezultata – pristanak za otvaranje avio-linije Priština-Beograd-Priština sa Lufthanzom i ideju da se isto dogodi sa železničkom prugom.
Obe ove inicijative bile su prihvatljive za obe strane. Ali ambasador Grenel takođe je izneo predlog, koji će utrti put za nastavak dijaloga između Kosova i Srbije o normalizaciji bilateralnih odnosa.
To je čak bilo glavno. On je rekao da bi Priština trebalo da ukine porez koji je uveden na robu koja se uvozi iz Srbije, dok bi Srbija trebalo da prestane da se bori da razne države koje su priznale Kosovo to priznanje povuku. U Prištini nije bilo izričitog izjašnjavanja o ova dva predloga, ali čini se da zaslužuju pažnju i dobili su podršku. U odsustvu Vlade, Grenel nije imao kompetentne sagovornike.
Dok u Beogradu, bilo mu je jasno. Predsednik Srbije, A. Vučić, rekao je Grenelu da to neće biti prihvaćeno i da će Srbija i dalje biti posvećena povlačenju priznanja Kosova, jer je „ovo legitimno pravo i potreba Srbije“.
Čak mu je rekao da “taksa” nema nikakve veze sa kampanjom Srbije protiv Kosova u međunarodnoj areni. Kosovo “taksu” gotovo da je uvelo radi zadovoljstva.
Bar diplomatski nije rekao da će „Srbija razmotriti ovaj predlog“. Analitičari diplomatije rekli bi da je ovo šamar u lice izaslaniku američkog predsednika. Sada kosovskoj strani ne preostaje ništa drugo nego da kaže Grenelu: “Gospodine, da li vidite kakvi su i šta treba da radite?” Iako je to dobro razumeo. Ali još važnije je naučiti neke lekcije iz takvog srpskog stava o misiji ambasadora Grenela.
Prva lekcija je da A. Vučić nije zainteresovan za nastavak dijaloga sa Kosovom pre srpskih izbora koji bi trebalo da budu održani do kraja aprila. Nije važno koliku težinu ima eventualno povlačenje priznanja Kosova od 3-4 ili 5 malih i beznačajnih država širom Tihog okeana. Za Vučića je važno da kaže svojim biračima da ga uopšte nije briga za Ameriku kada je reč o Kosovu.
“Taksa” na srpsku robu je Vučićev izgovor za ne nastavak dijaloga. Zato što je svestan da čak i ako se taksa ukine, posle ove grozne kampanje protiv Kosova, Albanci neće kupovati robu od Srbije.
Barem bi to bio slučaj kada bi Albanci zaista imali malo patriotskog osećanja ili besa zbog onoga što znamo. Kakav stav treba da imamo prema dijalogu Kosova sa Srbijom i inicijativama ambasadora Grenela? Neprestano moramo biti otvoreni za dijalog. Ali ne treba žuriti. Barem ne žuriti sa Srbijom.
Ljudi u kabinetu predsedništva i vlade koji su započeli dijalog sa Srbijom trebalo bi da detaljno pripreme plan primene mera reciprociteta u odnosu na Srbiju kao zamenu za “taksu”. Jednom kada se Vlada formira, takav plan se usvaja tako da se može sprovesti u vreme povlačenja „takse“. Međunarodnim akterima koji su uključeni u olakšavanje dijaloga treba neprestano govoriti da je cilj normalizacija odnosa dveju država, a ne rešavanje pitanja Kosova. Status Kosova rešen je i u saradnji sa relevantnim međunarodnim faktorima. Međunarodna legitimnost kosovske državnosti stalno treba zasnivati na proceni Međunarodnog suda pravde, koji je 2011. godine, odgovarajući na zahtev Srbije, doneo ocenu da „proglašenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom i nije protivno Rezoluciji 1244 SB UN”.
Dakle, sledeće teme nisu teme za dijalog: 1. Status Kosova kao nezavisne i suverene države; 2. Teritorijalne i državne granice Kosova; 3. Ustavna struktura Kosova kao demokratske države sa parlamentarnim sistemom; 4. Interni resursi na Kosovu. Međunarodni faktori uključeni u dijalog između Kosova i Srbije nalažu da finalizacija tog dijaloga podrazumeva uzajamno priznavanje, što znači i priznanje Kosova kao nezavisne i suverene države od strane Srbije.
To se takođe ističe u pismu ohrabrenja koje je predsednik Tramp uputio predsednicima Tačiju i Vučiću. Međutim, srpska strana više puta je isticala da je „za kompromisno rešenje, a ne za rešenje gde albanska strana dobija sve a srpska ništa …“, a da pritom nikada nije precizirala šta to znači. Ali sigurni su da Kosovo kao državu Srbija neće priznati.
Dakle, u takvoj situaciji ne treba da stvaramo utisak da je priznanje od strane Srbije vitalno pitanje za nas. Kosovo neće biti ni više ni manje prava država bez obzira da li ga Srbija priznaje ili ne. Iluzija je verovati da će Kosovo otvoriti sva vrata članstvu u međunarodnim organizacijama i asocijacijama ako nas Srbija prizna. Čak i u slučaju priznanja, Srbija će nastaviti svoje aktivnosti protiv Kosova na različite načine na međunarodnom planu. Ni priznanje pet članica Evropske unije ne zavisi isključivo od pozicije Srbije.
Te zemlje, posebno Španija, Kosovo nisu priznale zbog unutrašnjih problema, a ne zbog Srbije. Stoga afirmacija Kosova u međunarodnoj areni zavisi od naše diplomatije sa našim prijateljima i pristalicama, a ne od sabotažnih aktivnosti Srbije. I na kraju, imamo konkretne primere koji pokazuju da se svi problemi sa Srbijom ne završavaju ako nas prizna kao državu. Crnu Goru je priznala i imaju diplomatske odnose.
Ali Crna Gora je napadana i osporavana kao i državni i etnički identitet Crnogoraca kao nikada ranije. Ne samo preko Srpske pravoslavne crkve, već na svaki način. Bosna je takođe priznata od Srbije, ali Srbija snažno podržava srpski entitet i srpske lidere u njihovim akcijama za demontiranje i dezintegraciju Bosne kao suverene države. Sada i u budućnosti sa Srbijom je potreban miran suživot, normalno susedstvo, saradnja od obostranog interesa. Ali daleko smo od iskrenog prijateljstva. Na vlastitu krivicu Srbije. A što se tiče priznanja od strane Srbije, nema koristi u ponavljanju fraze da nikada neće priznati Kosovo.
A pošto nema šanse da se Kosovo vrati pod njenu vlast, posao je drugačiji: više koristi od priznavanja Kosova će imati Srbija nego Kosovo. Tako da će se jedno priznanje jednog dana dogoditi. Na Srbiji ostaje da proceni trenutak. Budući da smo država, mera protiv srpske robe zove se CARINA. Srbija ga naziva TAKSOM jer Kosovo ne priznaje kao državu. U našoj retorici se ne treba koristiti izraz “taksa”.
Azem Vlasi
nekadašnji političar i advokat iz Prištine
