9. novembar 1989: Samo nekoliko sati posle čuvenih reči člana Politbiroa režimske partije DDR-a Gintera Šabovskog („…prema mom saznanju… odmah…“) građani Istočnog Berlina masovno odlaze u zapadni deo grada. U prvim danima nove slobode, milioni ljudi su na nogama. Pri tome je Šabovski novu slobodu putovanja pomenuo samo uzgred – pa i to u vidu nedovršene rečenice. No, malo kasnije, ta sloboda je testirana: građani su prinudili graničare da otvore kapije Berlinskog zida. Graničari su ostali pribrani. Nije ispaljen nijedan hitac, piše DW.
10. novembar: Sovjetski ministar spoljnih poslova Edvard Ševarnadze za „događaje u DDR“ proglašava nadležnim novo rukovodstvo sa Egonom Krencom na čelu. Kome, kako kaže, „želi mnogo uspeha“. No, samo tri dana kasnije, poslanici stranaka udruženih u do tada svemoćnu Jedinstvenu socijalističku partiju Nemačke SED otkazuju bezuslovnu poslušnost. Partija reaguje uključivanjem Hansa Modrova u Politbiro CK SED – njegov zadatak je bio da spase šta se još spasti moglo i održi DDR kao posebna država.
Čuvena konferencija za novinare Gintera Šabovskog
13. novembar: Četiri dana posle pada Zida, Narodna skupština je izabrala Modrova za premijera. Ali, tada je on već na gubitničkom postolju. Dok se u bonskom Bundestagu već javno diskutuje o mogućem ujedinjenju, 20. novembra u Lajpcigu na ulice izlazi 250.000 ljudi koji su za jedinstvenu državu. Na apele poznatih intelektualaca DDR-a kao što su Krista Volf ili Štefan Hajm, koji su se i dalje zalagali za očuvanje istočnonemačke države, više se niko nije obazirao.
28. novembar: U prve tri nedelje posle pada Zida, svašta se može zamisliti, a ponešto je i moguće. Ujedinjenje još uvek izgleda kao usijano gvožđe; u opticaju je ideja konfederacije; diskutuje se o reformama socijalističkog puta DDR-a. Zapadnonemački kancelar Helmut Kol traži način da preuzme glavnu reč i u Bundestagu predstavlja svoj plan od deset tačaka. Plan odjekuje kao bomba. Nemci pokazuju sve veću aroganciju, rekao je francuski ministar spoljnih poslova Rolan Dima. I zaista, Kol se ni sa kim nije konsultovao. Njegov papir je zapravo plan puta ka državnom ujedinjenju, doduše, sa idejom da do njega dođe tek u roku od pet do deset godina. Cilj se još uvek zove – konfederacija.
3. decembar: Istočni Nemci i dalje izlaze na ulice. Pod pritiskom demonstranata, i Politbiro i Centralni komitet podnose ostavke – a sa njima i Egon Krenc. On je do poslednjeg trenutka očajnički pokušavao da političkim kompromisima i ustupcima građanskom pokretu sačuva DDR – bez uspeha.
19. decembar: Helmut Kol u Drezdenu drži govor u kome je pogodio osećanja svih koji više nisu hteli ni da čuju za reforme i želeli su samo ujedinjenje. Kol je govorio o cilju jedinstva nacije u miru i slobodi. Inostranstvo je fascinirano, narod – oduševljen. I kasnije je Kol govorio da govor u Drezdenu smatra za jedan od najznačajnijih u svom političkom životu.
Helmut Kol je govorio u Drezdenu, tada još u DDR-u
15. januar 1990: Nova godina počinje turbulentno. Okrugli sto za kojim sada zajedno sede predstavnici starog sistema i vođe građanskog pokreta saznaje neverovatne stvari, na primer, da je Štazi, simbol špijunske države, imao 85.000 agenata i više od 110.000 „nezvaničnih saradnika“. U to vreme su Štazijeve lokalne centrale već pod kontrolom građanskog pokreta. Doduše, ne i centrala u ulici Normanenštrase u Berlinu. U njoj se marljivo uništavaju dokazi o radu tajne policije. Istog dana, hiljade demonstranata upadaju u zgradu. Među njima su očigledno bili i špijuni-saboteri; do danas nije razjašnjeno šta se tačno dešavalo u zgradi. Ali, bio je to nezvanični rođendan kasnije Komisije za Štazijeva dokumenta. Ona prikuplja i sortira dokumenta tajne policije i stavlja ih na raspolaganje privatnim licima i naučnicima.
18. maj: Ujedinjenje je već odavno dogovoreno i sada u Istočnu Nemačku treba uvesti i socijalnu tržišnu privredu. U Bonu se potpisuje državni ugovor o ekonomskoj, monetarnoj i socijalnoj uniji koji stupa na snagu 1. jula. Građani DDR-a su dobili novac Zapadne Nemačke. Time je počela i obnova privrede bivše DDR; ovaj zadatak je poveren Agenciji za privatizaciju, čiji rad su pratile i unutrašnjepolitičke kontroverze.
15. i 16. jul: Na spoljnopolitičkom planu očekivano članstvo ujedinjene Nemačke u NATO-paktu je rukavica u lice za rukovodstvo u Moskvi i najveća prepreka na putu ka tom ujedinjenju. No, šef sovjetske države i partije Mihail Gorbačov počinje da se koleba.
Helmut Kol je u međuvremenu obezbedio podršku SAD članstvu čitave Nemačke u NATO. Važan je i samit Organizacije severnoatlantskog ugovora koji se održava početkom jula u Londonu. Njime je utvrđena defanzivna politika Alijanse. Bio je to mamac za Sovjete. Tako je Helmut Kol za vreme svog vrlo privatnog, ali istorijskog sastanka sa Mihailom Gorbačovim na Kavkazu, dobio ruski blagoslov za članstvo Nemačke u NATO.
Dogovor sa Kavkaza: Gorbačov i Kol
23. i 24. Avgust: Proces ujedinjenja napreduje. Poslanici Narodne skupštine DDR-a 23. avgusta donose odluku o pristupanju Saveznoj Republici Nemačkoj. Sa vladom u Bonu je dogovoreno da to bude 3. oktobra. Šef PDS (a trenutno šef poslaničke grupe nemačke Levice) Gregor Gizi je tim povodom rekao da je parlament upravo doneo odluku o propasti Nemačke Demokratske Republike. Dan kasnije, parlament je doneo i zakon o zabrani uništavanja miliona dokumenata tajne službe Štazi.
12. septembar: Na kraju se pregovara o – novcu. Vlada u Bonu nudi Sovjetskom Savezu 12 milijardi maraka kao naknadu troškova za povlačenje Crvene armije iz Istočne Nemačke. Gorbačov smatra da je to premalo. Kol najpre ostaje pri prvoj ponudi, ali na kraju popušta i dodaje još tri milijarde – doduše, kao beskamatni zajam. Time je utrt put potpisivanju ugovora dve Nemačke i četiri okupacione sile. Ministri spoljnih poslova su 12. septembra u Moskvi zapečatili to poglavlje istorije.
Prošle godine je proslavljeno 25 godina pada zida. Na slici je poljubac Brežnjeva i Honekera
2. i 3. oktobar: U Njujorku se ministri spoljnih poslova pobedničkih sila odriču posebnih prava stečenih nakon kapitulacije Vermahta 1945. Posle toga trojica komandanata Zapadnog Berlina takođe ustupaju svoja dotadašnja prava; Narodna skupština zaseda poslednji put. Uoči tog zasedanja, DDR napušta Varšavski pakt. U ponoć se pred Rajhstagom u Berlinu podiže nemačka zastava – u prisustvu dva miliona ljudi.
