Podela teritorije, nadzorna nezavisnost, autonomija, model Hongkonga ili puna vlast Prištine – ovo su samo neki od predloga za rešenje statusa Kosova koji su se u poslednjih 30 godina našli u pred srpskim, albanskim i međunarodnim političarima.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nedavno izjavio da su jedino Dobrica Ćosić, Zoran Đinđić i on dali neki plan za rešenje kosovskog problema. Mislio je ipak na njegove političke protivnike.
„Aj, kažite mi jednog Srbina koji je nekakav plan predložio.
„To je bio Dobrica Ćosić kojem je nešto palo na pamet i zato su ga odmah sasekli u korenu. Padalo je na pamet nešto Zoranu Đinđiću, istog sekunda sasečen u korenu. Ja ne kažem da je zbog toga ubijen, niti sam spreman da to potvrđujem, ali samo kažem da je sasečen u korenu.”
Tvrdnju predsednika o jedinoj trojki koja je izašla sa planom, demantuje nekadašnji srpski ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžić u razgovoru za BBC.
„Sam sam bio član tima koji je početkom 2006. godine izašao sa konkretnim planom kosovskog pitanja. To nisu bile paušalne izjave, već 20 stranica proreda jedan.
„Plan je trebalo da realizuje suštinsku, ali ne i formalnu, autonomiju Kosova po modelu Hongkonga. Podrazumevao bi maksimalne nadležnosti Kosova sem u oblasti spoljne i monetarne politike i zaštite ljudskih prava. Neozbiljno je reći da nije bilo drugih ideja.”
Predlozi su stizali i sa drugih strana – od političara iz Prištine i međunarodne zajednice.
Za Fatmira Šeholija, političkog analitičara iz Prištine, ključan je onaj koji je dao finski diplomata i specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari. Osnova ovog plana bila je „nadzorna nezavisnost”, objašnjava on za BBC.
Srpski predlozi – „Vraćanje Srba, a ne Srbije”
Plan za Kosovo Aleksandra Vučića i dalje čeka prihvatanje, kako je sam rekao, albanske strane da bi javnosti izložio rešenje. Za Vladimira Goatija, nekadašnji direktor Instituta društvenih nauka, poslednja ideja o kojoj se govorilo – plan za razgraničenje – predstavlja „opasan pokušaj regulisanja problema”.
„Vučić je pokušao razmenom da reši problem, ali je naišao na kritiku iz međunarodne zajednice koja nije bez osnova.
„Pokazalo se da je to opasan način bavljenja pitanjem Kosova jer se crtanjem novih granica otvara niz novih opasnosti. To istorija Evrope već poznaje kao problem.”
Goati kaže da je ubijeni premijer Srbije Zoran Đinđić bio spreman na „atipične pristupe da bi došao do rešenja”, dok je akademik Dobrica Ćosić „predlagao podelu koja bi mogla biti sporna iz perspektive međunarodnog prava”.
Ćosić se još 60-ih godina prošlog veka zalagao za podelu Kosova na deo koji će pripasti Albancima i deo koji će ostati Srbima. Vremenom je predlog korigovao, ali je bazična ideja uvek ostajala ista.
„Ako bi put vodio ostvarivanju srpskog nacionalnog suvereniteta, odnosno otcepljenju Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije, onda su neizbežni teški i tragični sudari i nesagledive istorijske nesreće i komplikacije”, rekao je on na 14. sednici Centralnog komiteta 29. maja 1968.
Zoran Đinđić je predlagao više rešenja, a u tekstu pod naslovom Strategija za Kosovo i Metohiju stoji i rukom napisan deo – „Vraćanje Srba, a ne Srbije”.
„Očigledno je čekanje najlošija opcija.
„Vreme radi protiv naših interesa na KiM”, napisao je Đinđić.
U pismu nekadašnjem britanskom premijeru Toniju Bleru je istakao da se pitanju Kosova mora pristupiti „bez odlaganja i na odgovarajućem nivou”, i ponudio nekoliko opcija.
„Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u BiH. Ovo rešenje bi omogućilo dovoljno garancije Srbima da uživaju svoja prava u skladu sa samoupravom na Kosovu.
„Ovakvo konstituisano Kosovo bi imalo asimetričan status u odnosu na Srbiju – više od pokrajine, manje od federalne jedinice. Druga opcija, u slučaju da prva ne uspe, ugledala bi se na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom, ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Treća opcija u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica bi dobila svoj deo teritorije.”
Regulisanje kosovskog problema postaje izrazito aktuelna tema 90-ih godina prošlog veka promenom ustava, kaže za BBC na srpskom Slobodan Samardžić koji je danas predsednik Državotvornog pokreta.
„Đinđićev plan je došao kasnije i više podrazumevao tačke na nekoliko strana za rešavanje problema, dok je Ćosić imao više ideju nego plan. Slobodan Milošević je nudio autonomiju.”
Prva opipljiva prilika da se reši pitanje Kosova jesu bili pregovori u Rambujeu 1999. godine.
„Predložena je platforma koja je branila državu i ustavni poredak Jugoslavije, odnosno Srbije”, objašnjava Samardžić.
„Srpska strana bi pristala na njega da Amerika nije tražila da se NATO rasporedi po celoj Srbiji, što nije prihvaćeno. Dogovori su propali.”
Nakon petooktobarskih promena, dodaje Samardžić, prva ideja se rodila nakon nereda na Kosovu 2004, ali ni ovaj plan nije uspeo. Sam je učestvovao u pregovorima 2006-2008.
„Plan je podrazumevao maksimalnu autonomiju kosovskim Albancima. Imali bi slobodu, ali ne i formalnu nezavisnost. Bili bi interno nezavisni od Beograda.
„To je bilo prelazno rešenje na 10 do 15 godina i bilo je predviđeno da se nakon tog vremena uradi provera – gde smo.
„Ta provera bi bila upravo danas. Da je plan realizovan.”
Taj plan je bio na sajtu vlade do septembra 2012. godine, tvrdi profesor FPN i svako je mogao da ga pročita.
Albanski predlozi – „Kao jedinu temu koja je bila na stolu smo tada videli nezavisnost Kosova”
Od autonomije preko pune nezavisnosti do vraćanja za sto – ovako su se kretali planovi albanskih političara.
Prekid bombardovanja, prelazak na političke pregovore i autonomiju Kosova u okviru tadašnje SRJ – ovo su bili zahtevi koje je Ibrahim Rugova, nekadašnji predsednik Kosova, pred TV kamerama javnog servisa Srbije uputio Slobodanu Miloševiću 1999. godine.
Ipak, Albanci sa Kosova su nakon ulaska međunarodnih snaga na Kosovo bili isključivo za nezavisnost, kaže za BBC na srpskom Fatmir Šeholi, direktor Instituta za afirmaciju međuetničkih odnosa iz Prištine.
„Nakon prve privremene vlade Kosova bili su održani i prvi parlamentarni izbori i Albanci sa Kosova su kao jedinu temu koja je bila na stolu tada videli nezavisnost Kosova.
„U tom periodu kada je premijer Srbije bio Zoran Đinđić mogli smo prećutno da čujemo od strane međunarodnog faktora da postoji ideja o podeli Kosova koju zagovara Đinđić.”
Ali ta ideja, kaže Šeholi, nije naišla na podršku među Albancima „pa je potom međunarodni faktor pokrenuo ideju o Ahtisarijevom planu koji je i doneo nadzornu nezavisnost”.
U februaru 2010. godine, održan je skup pod nazivom „Sabor Srba sa Kosova i Metohije” na kojem je odbačen plan tadašnjeg šefa misije Euleks Pitera Fejta i Hašima Tačija o integraciji severnog dela Kosova i Metohije.
Poznat je i plan Bedžeta Pacolija, ministra spoljnih poslova u kosovskoj vladi, koji je predviđao da se sever KiM pretvori u slobodnu ekonomsku zonu, poput zone Džebal Alija u Dubaiju.
„Sever je bolna tačka i bilo bi mnogo jednostavnije kada bi Kosovo direktno razgovaralo sa Srbima kako živeti dalje, ekonomski sarađivati, ukinuti granicu, omogućiti slobodno kretanje ljudi, robe i kapitala. Od 2007. se zalažem da se ekonomskim sredstvima reše mnogi problemi. Smatram da je na severu odavno trebalo da se interveniše investicijama”, rekao je Pacoli 2012. godine.
Na konstataciju da nije moguće postići dogovor sa Srbima na severu ukoliko se spominje državnost Kosova, on je rekao da se zbog toga zalaže za razgovore.
Šeholi dodaje da je jedna od ideja koja se pojavila nakon što su počeli pregovori Beograda i Prištine 2011. godine, bila o Zajednici srpskih opština koja je u jednoj rečenici i usvojena Briselskim sporazumom.
Marti Ahtisari i rešenja sa strane
Izveštaj generalnog sekretara UN Ban Ki Muna koji je krajem novembra 2008. podnet Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, sadržao je plan u šest tačaka o UNMIK-u i raspoređivanju Euleksa.
Policija i carina, kao i pravosudni sistem u zonama nastanjenim Srbima na Kosovu bili bi „pod kišobranom” UN-a. U zonama u kojima žive Albanci, policija, carina i pravosuđe radili bi sa Euleksom.
Plan je predviđao otvaranje devet novih policijskih stanica za manjine koje će kontrolisati međunarodne snage.
Definitivno najpoznatiji ‘međunarodni plan za Kosovo’ svakako je predlog finskog diplomate i specijalnog izaslanika UN-a Martija Ahtisarija iz 2007. godine.
Tim planom je predviđena široka autonomija za srpske opštine uz punu vlast Prištine. Nakon pritisaka iz Rusije i pretnje vetom, Savet bezbednosti UN-a je odbacio Ahtisarijev plan.
Ipak, upravo ovaj plan je bio osnova za proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008.
Kosovo bi po ovom planu imalo otvorenu tržišnu ekonomiju sa slobodnom konkurencijom, pravo da ugovara i sklapa međunarodne sporazume, ali i pravo da traži članstvo u međunarodnim organizacijama, poput Interpola.
Rezolucija 1244:
- Rezoluciju 1244 usvojio je Savet bezbednosti UN 10. juna 1999. godine sa ciljem političkog rešenja krize na Kosovu, nakon bombardovanja Srbije
- Ovom rezolucijom odobreno je međunarodno, vojno i civilno prisustvo u SRJ i uspostavljanje Privremene administrativne misija OUN na Kosovu (UNMIK)
- Kosovo i Metohija su stavljeni pod mandat UN
- Rezolucija 1244 usledila je nakon saglasnosti tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića na uslove koje su predložili Marti Ahtisari i bivši ruski premijer Viktor Černomirdin koji su uključivali povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije
- Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu kojim je okončano bombardovanje SRJ nakon 79 dana
Zvanični jezici Kosova bili bi albanski i srpski.
Bitna stavka za Srbiju bila bi da Kosovo ne bi smelo da traži ujedinjenje ni sa jednom državom ili delom neke države, poput Albanije.
Ahtisarijev tekst sadrži i deo koji govori o pravima srpske zajednice na Kosovu. U Vladi Kosova zagarantovano je jedno ministarsko mesto i jedno mesto zamenika ministra za Srbe, dok zakoni ne bi bili usvojeni ukoliko za njih ne glasaju i Srbi. Mitrovica bi bila podeljena na dve opštine – severnu i južnu.
U februaru 2007. godine Skupština Srbije, odmah po konstituisanju novog saziva, usvojila je većinom glasova Rezoluciju o Kosovu kojom su odbačeni svi stavovi iz predloga Ahtisarija.
Tu je i plan Karla Bilta, švedskog ministra spoljnih poslova i Erharda Buseka, bivšeg koordinatora Pakta stabilnosti jugoistočne Evrope, poznat pod nazivom Ahtisari plus. Po ovom planu međunarodno vojno i civilno prisustvo na Kosovu je trebalo da bude zasnovano na Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244, uz pomoć odluke generalnog sekretara UN koji bi dao autoritet misiji EU u oblasti policije i pravosuđa.
Severu Kosova Bilt je namenio sudbinu istočne Slavonije – odnosno postepene reintegracije severa u nezavisno Kosovo.
Više od deset godina nakon proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo više od 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.
Priština navodi brojku od 116 zemalja, a Beogradu kažu da ih je daleko manje.
Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.
Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjene nacije.
