Neka sudbinska sila se posebno zaigrala sa Srbijom kada se točak sreće osmehnuo Aleksandru Vučiću i od njega napravila neprikosnovenog vođu. U mnoštvu dokaza za ovako nešto, ponovo se dogodilo naoružanje, to jest – prikaz tenkova.
U trenutku kada se u Srbiji, slično okolnim zemljama, a i šire, traži prazan krevet za smeštaj obolelih od korona virusa, i kada svi pokušavaju da se izbore sa ovom zarazom, jedna mala zemlja na brdovitom Balkanu prikazuje tenkove, polovne doduše, dar majčice Rusije i Vladimira Putina.
Za čije babe zdravlje se prikazuju tenkovi usred epidemije, zapitaće se svako sa iole zdravim raciom. Ali niko od njih ne vidi toliko daleko kao Vučić. Po njemu, zemlja ne treba da stane, što i nije tako loše razmišljanje, a vojska mora da radi. A, ima li boljeg trenutka za prikaz tenkova o ovog? Ti sa i to malo zdravog razuma nikako da shvate da se Vučić i dalje ne obraća njima, već svojim biračima kojima jasno stavlja do znanja da zemlja funkcioniše i u najtežim trenucima.
Zdravstvo u rasulu
To što se po pet sati čeka u redu u kovid ambulantama, što se onda luta ko muva bez glava po Beogradu u pokušaju da se nađe rendgen, što se na slobodno mesto u tom istom gradu čeka da neko bude otpušten kući ili ne daj Bože premine, nikom ništa. Veliki broj poštovalaca lika i dela Aleksandra Vučića ne brine to što se u Srbiji više ne radi kontrolni test, nego vas lekar “odokativno”, ni kriv ni dužan, prekontroliše i odluči da li se vraćate na posao ili u kućnu izolaciju. Kontrolno testiranje je uskraćeno i svom medicinskom osoblju koje za razliku od ostalog građanstva može da računa na deset dana bolovanja. Ni to ne zanima njegove glasača. Oni su oduševljeni tenkovima, jer ako krenu opet na nas, imamo čime da se branimo.
Teško da će tenkovi da pomognu. Čak ni preko potrebna pomoć i zaštitna oprema ne može njima da se preveze, niti oboleli. I ratovi se više ne vode, kao nekada – tenkovima. Ovaj poslednji sukob, doduše, u Nagorno Karabahu, između Azerbejdžana i Jermenije, vođen je uz korišćenje istih ovih tenkova koji su prikazani nedavno u Nišu.
Bilo kako bilo, u Evropi još nismo imali priliku da vidimo državne vođe kako se šepure pred naoružanjem u trenucima kada se svi hvataju za glavu od silnih brojeva koji se pojavljuju na korona semaforima. Samo Vučić, još se i ljuti kada ga neko i pita da li je to normalno. Sve je to, u stvari, običan igrokaz koji je potreban kao dnevna doza Vučića narodu u Srbiji i vešto planirana strategija njegovog imidža u javnosti koji za cilj ima očuvanje vlasti.
Uostalom, ako je i potrebno prikazivanje tenkova, dovoljno ih je prikazati. Ne mora uvek da se takve “grandiozne akcije” pretvore u vašar taštine u kojoj jedan čovek kuka što ga neki drugi ljude ne vole i ne razumeju. I ajde da priča o vojsci, tenkovim, naoružanju, ne. On govori o sebi, o tome kako ga politički protivnici nazivaju svakojakim nadimcima, kako mu decu napadaju, kako neki Gojko ima 29 nekretnina, kako on radi eto i subotom i nedeljom, bori se za Srbiju, i trpi zimu, ali zna da će posle otići u vojničku menzu i uživati u vojničkom pasulju.
Svaki mogući trenutak koristi da bi se obračunao sa svojim neistomišljnicima i kako bi zacementirao svoju lidersku poziciju. Za to vreme, Srbija se sve više povlači u borbi protiv korona virusa. Lekari i ostalo medicinsko osoblje su na izmaku snaga. I nije u pitanju samo kapacitet bolnica, koje su na granici maksimuma. Srpsko zdravstvo se raspada pod naletima pregleda u kovid ambulantama. Negde se čeka i po pet sati na prvi pregled, ali važno je da se tenkovi prikažu.
Šta Srbiju čeka nakon pandemije?
Ovoga puta se nije pravio važan naspram suseda kada je reč o naoružanju. Nije recitovao patriotske pesmice i podbadao susede. Tenkovima je branio svoj rejting. Nemoguće da sve ovo što se dešava ne utiče na tu “krivu” koja prikazuje nivo popularnosti. Problem kod njega je taj što on želi – još. A, ako oseti da kriva malo pada, onda gubi razum. Tada na scenu stupaju tenkovi, obilazak radova na izgradnji bolnica u deset uveče i provera da li PVC prozori dobro dihtuju.
I u pravu je kada kaže da šta god da uradi ima onih koji će reći da nije dobro uradio. To se obično dešava onima koji nemaju petlje i kuraži da odreaguju u trenutku, onda kada je potrebno. Kada se plaše da uvedu neke od mera, a onda kada ih uvedu, nemaju snage da ih primene, odnosno kontrolišu. I radi jednu veoma pokvarenu stvar. Pripisuje sebi hrabu i divovsku borbu lekara. Nagrađuje ih sa po 10.000 dinara jednokratne pomoći. Još taj ne zna ni ko su ni šta su lekari.
Zato svi oni umeju da pričaju da je Srbija prva po ovome, najbolja po onome, verovatno ima i najviše tenkova, ko zna. A, Srbija je u realnom svetu i dalje zemlja sa najnižom prosečnom zaradom, ne računajući Severni Makedoniju, i zemlja sa procentualno najviše radnika na minimalcu u Evropi. I da, zemlja sa najvećim privrednim rastom.
Ko zna šta još Srbiju čeka dok se ne završi ove epidemija. Setićemo se da je počelo sa time da je to najsmešniji virus u istoriji čovečanstva, da se leči rakijom i da će Srbija, ako bude trebalo, da proizvede vakcinu, kako to reče ministar zdravlja u Vladi Srbije Zoran Lončar. Da nije tragično, pa i da se nasmejemo, sa sve tenkovima i onim ukusnim vojničkim pasuljom.
