Na popularnom sajtu “Redit” pojavila se potresna ispovijest jedne kćerke.
Njena priča pojavila se kao odgovor na objavu čovjeka koji se požalio kako mu je previše žao što mu sin odlazi na fakultet.
Onda je ona napisala svoju priču:
– Moj otac nije bio emotivan čovjek. Nikada mi nije rekao da mu nedostajem, možda bi mi tek ponekad rekao “volim te”. Nismo se grlili niti šalili puno. Uvijek sam mislila da je veoma hladan i odsutan. Kada bi me ljudi pitali da li mu nedostajem kada sam otišla da studiram, slegnula bih ramenima i rekla, vjerovatno, ne.
On je preminuo prošle godine i tek kada je umro, shvatila sam koliko sam mu značila. Sačuvao je sve moje. Čuvao je moje prve crteže, svako moje užasno crtačko ili pisano djelo, ali i čestitke i pisma koja mi je pisao, ali ga je bilo sramota da mi pošalje. Svi koji ga poznaju ispričali su mi kako je bio ponosan na mene i kako je stalno pričao o meni.
Maćeha mi je rekla da je redovno plakao i da se nervirao kada treba da mi pošalje poruku ili da me zove jer se plašio da mi ne dosađuje. Skupljao je stvari da mi pošalje paketić, ali se bojao da mi se neće svidjeti pa je odustajao. Kada bi dobio moju poruku, proveo bi 10 minuta smijući se pa bi smišljao šta da napiše u odgovoru što bi me nasmijalo. A ja sam mislila da je zaboravio da mi odgovori. Toliko sam pogrešno sve razumjela. On je jednostavno imao socijalnu anksioznost.
Nisam znala ko je on zapravo, pa nisam ni mogla da razumijem koliko sam mu značila, i zbog toga mu nisam nikad pokazala koliko sam zahvalna. Oboje smo mislili da dosađujemo jedno drugom, a zapravo smo oboje htjeli da razgovaramo jedno s drugim. Propalo nam je toliko vremena!
Sigurna sam da mnogi ljudi imaju slične priče. I sama sam radije prevrtala očima kada bih vidjela da me tata zove treći put te sedmice nego što bih se potrudila da shvatim da on brine za mene – napisala je djevojka.
Njena priča dirnula je mnoge.
