“Obnova zaveta”, “novi momentum za evropsko jedinstvo”, “francusko-nemačko političko proleće”, “ujedinjeni protiv populizma i nacionalizma”, “doprinos stvaranje evropske vojske”… samo su neka od brojnih medijskih viđenja Sporazuma iz Aachena, koji su nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emmanuel Macron potpisali tačno na 56. godišnjicu sklapanja Jelisejskog sporazuma o francusko-nemačkom pomirenju i saradnji. Ali, kada neupućenom treba objasniti šta će ta “obnova zaveta” između Nemačke i Francuske značiti u praksi, e to je već znatno teži zadatak. Ukratko, ovaj svojevrsni produžetak Jelisejskog sporazuma predstavlja mnogo lepih želja, još više jake retorike, a najviše simbolike i potrebe da se politički jedno drugo podrže.
Šesnaest strana sporazuma, koji su plod dugih i komplikovanih pregovora, predstavljaju najveći mogući kompromis koji su zvanični Pariz i Berlin uspeli da postignu u datim političkim okolnostima. Doduše, taj kompromis sadržinski više liči na listu lepih želja, a ne konkretnih poteza na koji su Francuzi i Nemci bespogovorno spremni.
U situaciji u kojoj se Macron suočava sa protestom “Žutih prsluka”, a Merkel nastoji da osigura da se njena politika dobrim delom nastavi i posle nje, nije za čuđenje što lista ne sadrži najosetljivije teme koje muče Evropsku uniju. Nema, kao u Jelisejskom sproazumu, pozivanje na važnost transatlantskih veza sa SAD-om. Nema ni pominjanja ilegalnih migracija u EU, što je trenutno tema koja najviše polarizuje evropsku javnost i političke struje.
Macronova reforma EU-a daleko od realizacije
Aachenski sporazum, pak, zalaže se za produbljivanje spoljnopolitičke i bezbednosne saradnje, kroz osnivanje Franko-nemačkog saveta za odbranu i bezbednost, projekte vojne saradnje, akcije na međunarodnom planu i u institucijama, poput namere da Nemačka postane stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Osim toga, pominje se i ekonomska saradnja i zajednički projekti u energetici, kao i koordinacija politika koje se tiču zaštite životne sredine i klimatskih promena. Međutim, pozivanje na jaču ekonomsku integraciju se nigde ne opisuje konkretno, što dovoljno govori koliko su Macronove ideje o reformi EU-a daleko od zelenog svetla u Berlinu, a kamoli u celoj EU.
Sporazum je, međutim, jak na konkretnim simboličnim gestovima, kao što su promocija dvojezičnosti, projekti razmene učenika i rad na jačim integracijama pograničnih područja. Štaviše, nedostatak stvarno velikih zajedničkih projekata ili konkretnih pomaka u dugoročnim projektima, kao što je ideja o stvaranju evropske vojske, zamenjeni su prenaglašenom simbolikom.
Najpre, sporazum je potpisan tačno 56 godina pošto su Jelisejski sporazum potpisali Charles de Gaulle i Konrad Adenauer, prekinuvši time “nasledno neprijateljstvo” između dve zemlje i konkretizujuću proces pomirenja i saradnje. Iako je Macron hteo ovu dopunu istorijskog sporazuma da izvrši na 55. godišnjicu, višemesečni pregovori o formiranju nove nemačke vladajuće koalicije nisu dozvolili kancelarki Merkel da simulira državotvornost u situaciji kada još nije bila sigurna da dobija četvrti kancelarki mandat. Macronu je i dalje insistirao na postizanju sporazuma, naročito suočen sa padom popularnosti pred važne evropske izbore.
Simbolika na svakom koraku
Da simbolike ne manjka, za mesto sklapanja sporazuma izabran je nemački grad Aachen, na francuskoj granici, koji je značajan za istoriju ne samo za dve zemlje, već cele Evrope. Karlo Veliki je od Aachena stvorio prestonicu svog carstva, a u ovom gradu je krunisan 31 car Svetog Rimskog Carstva, koje se često naziva “ocem Evropske unije”. Osim toga, nekoliko puta su poslednjih nekoliko vekova u ovom gradu sklapani međunarodni sporazumi, koji su regulisali odnose velikih sila u Evropi. Dakle, malo je reći da je ova simbolika bila veoma važna potpisnicima.
Ali, ova gomila simbolike nija mogla da sakrije da nemačko-francuski dvojac već neko vreme nije tako skladan i jedinstven. Tome u prilog svedoči ne samo manjak francusko-nemačkih inicijativa na nivou EU-a, već i to kako mediji i analitičari sagledavaju ovu evropsku lokomotivu. Da li se sada neko uopšte seća da je ta lokomotiva sredinom 2017. godine nazivana kovanicom Mercron, nastalom kombinacijom njihovih prezimena. Za razliku od prethodnih kovanica – Merkollande i Merkozy – koje su, uprkos svemu, medijski opstajale do kraja mandata prethodnih francuskih predsednika Francoisa Hollanda i Nicolasa Sarkozyja, Mercron je pominjan samo sredinom 2017. godine, to jest samo prvih meseci najmlađeg predsednika Pete republike.
Međutim, kada je u septembru 2017. godine, u govoru na Univerzitetu Sorbonne, izneo svoje amiciozne ideje o reformi EU-a, Macron se nadao da će tim nastupom ubediti Angelu Merkel. Kakva pogrešna procena. Ne samo što Merkel nije bila spremna da Nemačka krene u predložene reforme, već to za nju politički nije bilo mudro, pa čak ni moguće. Naime, Macron je držao govor samo dva dana posle nemačkih saveznih izbora, na kojima je Merkelin demohrišćanski blok izgubio čak 65 poslaničkih mesta u Bundestagu, a kancelarka se suočila sa mučnim i veoma neizvesnim pregovorima o formiranju koalicione vlade. Već tada se znalo da Pariz ne može da računa na Berlin. Štaviše, da će bilo kakvi veći reformski potezi biti obustavljeni najmanje do završetka izbora za Evropski parlament, koji se održavaju za četiri meseca. A vrlo verovatno i posle toga, jer Macron nije ubedio Nemce da će imati punu kontrolu da li se i kako se novac nemačkih poreskih obveznika troši na druge članice evrozone.
Osim toga, Macron i Merkel su potpune suprotnosti. Ona naučnica, odrasla u komunističkoj istočnoj Nemačkoj, a on bankar iz buržujske elite Pariza. Ona pragmatična, ozbiljna i veoma trezvena, a on žustar, pun energije i uveren da je uvek u pravu. Ipak, činjenica da je saradnja ove dve zemlje kamen-temeljac EU-a primorala ih je na saradnju. Ali, to nije saradnja jednakih. I to poodavno.
Kada Njemačka nešto neće, to ne može promijeniti niko
Najduhovitije objašnjenje te nejednakosti prikazano je krajem 2011. godine, kada je za nemački javni servir ARD napravljena obrada u Nemačkoj legendarne komedije Večera za jednog, koja se nekoliko decenije svake Nove godine prikazuje na nemačkim TV kanalima. Reč je o britanskoj komediji u kojoj pripiti batler pokušava da bogatoj udovici dočara da su njeni već preminuli prijatelji došli kod nje na večeru. U novoj verziji, koja je bila hit na društvenim mrežama, udovica je Merkel, a batler tadašnji šef francuske države Sarkozy.
“Požuri, požuri! U suprotnom će se Vaš trostruko A rejting odnositi samo na šampanjac”, poručuje u komediji udovica Merkel batleru Sarkozyju, koji se klanja na svaku njenu reč.
Šalu na stranu, Francuska je u odnosu na Nemačku vojno dominantna, ali činjenica da njena ekonomija i dalje ima problema utiče na to da je nemački glas uvek teži od francuskog. Iako se Merkel sa Sarkozyjem, Hollandom i Macronom trudila i trudi da ne izgleda da ona dominira, već se dobro zna da kada Nemačka nešto neće, to ne može promeniti niko. Ni Francuska.
Tako u Aachenskom sporazumu nema nema ništa od Macronovih ideja o uspostavljanju ministra finansija eurozone, novčano velikog budžeta eurozone ili evropskog monetarnog fonda. Nema, jer Nemačka to ne želi. Ali, sporazum je sklopljen jer se takozvana lokomotiva EU-a suočava sa haotičnim Brexitom, potpuno političko-ekonomskom nesigurnošću zbog poteza Donalda Trumpa, kao i talasom populizma, koji dovodi u pitanje osnovne vrednosti EU-a i njen legitimitet pa čak i samo postojanje.
Uprkos tome što pojedini analitičari ovaj sporazum vide kao deo francusko-nemačke istorijske odgovornosti da ojačaju međusobnu saradnju i da sa većim intenzitetom i entuzijazmom promovišu projekat EU-a, ovaj dokument je, zapravo, istorijski prevaziđen. U pravu je Macron kada kaže da “oni koji zaboravljaju vrednost francusko-nemačkog pomirenja od sebe prave saučesnike zločina iz prošlosti”. Da, ali to ne znači da bi zbog toga trebao zaboraviti da su se vremena promenila i da se iz Pariza i Berlina na EU ne može gledati na isti način kao što je to bile u vreme De Gaulla i Adenauera.
Trebali su poslati mnogo jasnije poruke
Ostarela, ali iskusna lokomotiva ne može u aktuelnom trenutku da na stari način šalje poruku vagonima kuda namerava da ih vozi. Dani kada je za sve odluke u EU bilo isključivo presudno mišljenje Pariza i Berlina su prošli. Jedna članica izlazi iz EU-a, a preostalih 25 jasno pokazuju da ne žele da budu obični vagoni, čiji pravac će određivati nemačko-francuska lokomotiva.
Izostao je jasan signal ostalima da nemačko-francuska saradnja nije zamena za saradnju na nivou EU-a i da oni i dalje računaju na sve članice evropske porodice. Simboličnim osnaživanjem francusko-nemačke osovine, zapravo je dobrim delom gurnut prst u oko Italiji, Španiji, ali i Višegradskoj četvorki, čiji lideri borbu na predstoječim evropskim izborima sve više vide kao borbu protiv “liberalne demokratije”. Štaviše, u Poljskoj već se plaše da će izlazak Velike Britanije iz EU-a zapravo omogućiti Parizu i Berlinu da upravljaju EU-om kako oni žele.
Upravo zbog toga ovaj Aachenski sporazum mogao bi u dobrom delu EU-a da izazove suprotan efekat od očekivanog. Populističke i evroskeptične stranke zapravo bi od evropskih izbora mogle da naprave pravu referendumsku kampanju o tome da li građani žele hegemoniju Berlina i Pariza. Daleko od toga da će oni na ovoj platformi pobediti na evropskim izborima, ali njihov dobar rezultat znatno će otežati pravljenje večine u Evropskom parlamentu, kao i formiranje nove Evropske komisije. Zbog svega toga, Merkel i Macron morali su mnogo jasnije da prikažu da njihovi koraci predstavljaju šansu za bolju budućnost svih u EU, a ne stvaranje nemačko-francuske Evrope.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
