Priču o gostovanju dobitnice Nobelove nagrade za književnost na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga najbolje bi bilo početi parafrazom jednog drugog nobelovca, Vilijama Batlera Jejtsa: “Nije ovo zemlja za strance”. Upravo se ovakav ksenofobični zaključak nameće nakon što je nastup Herte Miler u Jugoslovenskom dramskom pozorištu izazvao pravu buru u srpskoj javnosti.
Mediji se pune naslovima tipa “Hertina mržnja usred Beograda”, “Ćerka SS oficira pljuje SPC i Srbe”, “Skandalozno: Nemačka nobelovka optužila SPC za zlo na Kosovu” ili “Herta Miler pljuvala Srbe kao zločince”; dežurni, dobro plaćeni čuvari nacije podigli su se na stražnje noge i osuli rafalnu paljbu po zloj Nemici. U popularnoj disciplini “zaštitimo nemoćni srpski narod, na čiji račun živimo od činjenica i stranaca” posebno se istakao Emir Kusturica, koji je poručio da Hertu Miler treba pozvati na vojnu paradu, a ne na Sajam knjiga.
Društvene mreže su se usijale od vatrenih patriotskih osećanja koja bi nobelovku da spale na lomači, komentatori Politike, Večernjih novosti, Blica i mnogih drugih online izdanja traže krv i zahtevaju deportaciju, a potom i da se pronađu odgovorni za pozivanje Herte Miler u Beograd.
Istina boli
Treba, ipak, imati razumevanja za celu tu krvožednu bulumentu, dosadilo je i njima da stalno pogromaše jedne te iste domaće izdajnike i organizuju lov na dobro poznate lokalne veštice. Svaki novi neprijatelj srpstva uvek dobro dođe da unese malo raznovrsnosti i svežine u mrziteljski život ispunjen monotonijom. Pa još ako je friški objekat mržnje žena, i to strankinja, i to baš Nemica, još i spisateljica, pritom i nobelovka – ko može da odoli takvoj kombinaciji nepoželjnih osobina i ne oda se hajkaškom porivu?
A šta je to toliko strašno, dosad nečuveno i ekstremno skandalozno rekla Herta Miler? Evo nekoliko jezivih citata (ne preporučuje se čitaocima mlađim od 18, a ako su po zanimanju Srbi – od 118 godina): “Kosovu i Bosni je naneto toliko zla i to je bio taj grozni nacionalizam, u čemu je i Srpska pravoslavna crkva dosta učestvovala. (…) Ova zemlja je sama sebi nanela zlo. Srbi su sebi naneli patnju i sa time moraju da žive”. Usput je objasnila zašto NATO-ovu intervenciju smatra legitimnom i uputila nekoliko primedbi na račun Putina, te da ima utisak da Ukrajincima treba da se pomogne.
Tja, ništa posebno. Nije, poput Milorada Tomanića, napisala knjigu pod naslovom Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj sa detaljnom obradom nacionalističkog divljanja SPC-a, nije snimila dokumentarac o srpskim zločinima na Kosovu, nije napisala studiju o genocidu u Srebrenici, nije objavila knjigu o opsadi Sarajeva ili rušenju Vukovara. Samo je izrekla nekoliko notornih činjenica o tome šta je Srbija radila devedesetih godina, ono što je poznato u celom svetu – osim u Srbiji. A ni u Srbiji nije teško saznati istinu o velikosrpskoj agresiji na susede i silnim ratnim zločinima – dovoljno je nekoliko klikova mišem, zahvaljujući tom prokletom internetu, koji nam ne dozvoljava da se baš potpuno izolujemo od sveta iako se trudimo iz petnih žila.
Skandal na otvaranju Sajma knjiga
Sve u svemu, nikakvog skandala nije bilo, bar ne u ponedeljak uveče u JDP-u. To što nacionalistički baždarena srpska javnost loše podnosi činjenice i što bezuspešno pokušava da falsifikuje prošlost glumeći nevinost – to više nije čak ni vest, a kamoli skandal. Međutim, skandala je ipak bilo, samo se dogodio dan ranije, u nedelju uveče, na otvaranju Sajma knjiga.
Ove godine u fokusu Sajma knjiga bio je nemački jezik, pa je Književna mreža Traduki u saradnji sa brojnim partnerima organizovala program pod nazivom “4 zemlje, 1 jezik”. Sajam su otvorili austrijski pisac Karl-Markus Gaus i predstavnik zemlje domaćina, akademik Miro Vuksanović. Gaus je održao zanimljiv, potpuno primeren govor, u kojem je insistirao na tome da “nikog od nas nisu oblikovali samo jedna jedina nacionalna kultura ili regionalni identitet, kao što ni jezik u svakodnevici i u umetnosti nema za cilj da odvoji jednu grupu od druge nego da se ljudi sporazumevaju i u rečima onog drugog otkriju sebe same”, govorio je o plodnom prožimanju kultura, navodeći primere Vuka Karadžića i Petra Preradovića, koji su se upoznali u Beču i tu stvarali svoja dela i književni jezik, o neraskidivim vezama koje stvara književnost.
Gaus je pokazao i nesvakidašnje poznavanje naših domaćih kulturnih prilika, ali i sporta, govoreći o dvojnom identitetu “najtalentovanijeg austrijskog fudbalera” Marka Arnautovića. Sve kao što se i očekuje od čoveka koji se bavi književnošću, pa čak i više od toga.
A onda je, nakon trubača, na scenu stupio Miro Vuksanović. Njegov govor u suštini je bio utuk na Gausa. Vuksanovića slabo zanima povezivanje kultura, njega boli što naši susedi ne zovu svoj jezik srpskim. On je zborio o bratu koji je “svoj jezik nazvao crnogorskim” i sestri koja “nije ostavila svoj srpski, kojim su govorili njihovi preci i roditelji” i njihovim susedima – čoveku “koji kaže da govori bosanski” i starici “kojoj je jezik hrvatski”.
Pomenuo je i goste Sajma knjiga, umećući providnu aluziju: “Može biti da oni, naročito najveći među njima, bolje od nas znaju kako smo od jedne zemlje dobili nekolike, a kako umesto jednog jezika – četiri”. U prevodu: Nemačka bolje zna od Srbije kako je došlo do raspada Jugoslavije, nisu krivi Milošević i njegova soldateska, koji su krenuli u krvavi osvajački poduhvat zarad stvaranja Velike Srbije, nipošto; kriva je svetska zavera na čelu s Nemačkom. Pritom naš akademik svoje optužbe, utemeljene isključivo na bujnoj mašti nacionalističke propagande (čiji je i sam deo), sipa direktno u lice počasnim gostima. Toliko o tradicionalnoj srpskoj gostoljubivosti.
Dok je Vuksanović držao svoje nacionalističko slovo s očiglednom namerom da izvrši subverziju prema gostima, u publici je nastalo komešanje, ljudi su se zgledali u čudu, kolutali očima i imali očigledan transfer blama. A bilo je čak i dobacivanja. Kad je Vuksanović besedio o pomenutoj porodici i susedima, rekao je i: “Kada su zajedno išli u školu, učili su iz istih knjiga. U njima je temeljni jezik bio srpski”, na šta je muški glas iz publike dobacio: “Srpskohrvatski!” Tek istine radi.
U potrazi za ministrom
Na otvaranju su bili prisutni predstavnici sve četiri zemlje nemačkog govornog područja – ambasadori Nemačke, Austrije i Švajcarske, kao i princ od Lihtenštajna. Tu su bile i brojne organizacije za kulturnu saradnju, kao i nekoliko pisaca koji pišu na nemačkom (od ukupno 26, koliko ih je gostovalo na Sajmu i raznim mestima širom Beograda). Jedino nigde nije bilo srpskog ministra kulture Vladana Vukosavljevića, što je takođe skandal. Pritom je reč o prvorazrednom kulturnom događaju na najvišem nivou, kakav odavno nismo imali, ali moguće je da je ministar imao pametnija posla, recimo, da golim rukama brani ćirilicu od latinice.
Otvaranje Sajma ostavilo je mučan utisak, delovalo je kao da srpske kulturne institucije uopšte ne žele pisce nemačkog jezika u Beogradu. Nisu mogli da ih spreče da dođu, ali zato će im jasno staviti do znanja da nisu poželjni. Takav utisak ne čudi ako imamo u vidu da je predsednik Odbora Sajma knjiga Zoran Avramović, autor knjige promašenog naslova Rodoljupci i rodomrsci, u kojoj lovi izdajnike, piše o srpskoj samomržnji i udara po intelektualcima koji su “širili stigmatizovanu, ružnu sliku o Srbima”.
A ako znamo da je urednik programa Sajma knjiga Dragan Hamović, koji je svojevremeno na sav glas hvalio Rajka Petrova Noga zbog govora u kojem se zalagao za skrivanje Ratka Mladića i Radovana Karadžića, onda sve postaje jasno. Stvari su još jasnije ako znamo da je Hamović savetnik ministra Vukosavljevića, a sam ministar blizak Dverima i sklon širenju mita o ugroženosti Srba i svega što je srpsko.
Nije ovo zemlja za strance
Mračnoj družini koja se, po milosti naprednjačkoj, našla na ključnim položajima u kulturi, nastup Herte Miler došao je kao kec na jedanaest – jedva su ga dočekali ne bi li potvrdili svoj provincijalni autizam i neprijateljstvo prema kulturnom i civilizovanom svetu. Njih ionako ne zanima šta se dešava u svetskoj književnosti, avanture duha i stvaralačke pustolovine njih ne dotiču. Jedino za šta su zainteresovani jeste da se otcepe od sveta, izoluju u svom malom budžaku, gde će moći nesmetano da neguju svoj zatucani, plemenski koncept kulture.
Samo u takvom izolovanom svetu moguće je lupetati poput pisca popularnih kič-romana Dejana Stojiljkovića, koji o Herti Miler kaže: “Uveren sam da ta priča o kolektivnoj odgovornosti i genocidu ne dolazi slučajno od Nemaca, jer oni pokušavaju da minimalizuju svoje zločine iz Drugog svetskog rata.” U pravu je Ajnštajn: ljudska glupost zaista je beskrajna. Pogotovo kad se udruži sa ohološću i apsolutnim neznanjem.
U našem budžaku stranci nisu poželjni, pogotovo oni koji ne prihvataju pravila koja važe samo u našem tamnom vilajetu, a još su spremni i da nam saspu istinu u lice. A od svih stranaca najmanje su poželjni oni koji dolaze iz Nemačke, jer je to zemlja koja je smogla snage da se suoči sa svojom zločinačkom prošlošću i otvoreno govori o najmračnijim poglavljima sopstvene istorije. Naši kulturnjaci, kao zatočnici kulture zločina, to smatraju najgorom mogućom vrstom izdaje. Zato je priču o gostovanju pisaca nemačkog jezika na Sajmu knjiga najbolje završiti onako kako smo je i počeli, parafrazom Jejtsa: “Nije ovo zemlja za strance.”
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
