Ako provedete više od nekoliko minuta kupajući se u kadi ili plivajući u bazenu, vaši prsti će doživjeti dramatičnu transformaciju. Tamo gdje su se nekada nalazili nježni zavoji na lagano izbočenoj epidermi, sada će se naći ružni, duboki, kožni nabori.
Ova upečatljiva promjena je jako dobro poznata, ali i zbunjujuća. Samo se koža na prstima naših ruku i nogu nabora kada smo uronjeni u vodu, dok ostali delovi tijela kao što su podlaktice, torzo, noge i lice ostaju isti kao i prije nego što su bili uronjeni u vodu.
Ovo boranje kože na vrhovima prstiju ruku i nogu izazvano vodom, decenijama je zbunjivalo naučnike. Većina se pitala šta uopšte uzrokuje ovo boranje, ali pitanje zašto i kojoj svrsi ovaj fenomen može da posluži nedavno je ponovno privuklo pažnju istraživača. Možda je još intrigantnije ono što naši smežurani prsti mogu otkriti o našem zdravlju.
U toploj vodi – a optimalnom se smatra ona zagrijana na 40 C – potrebno je oko 3,5 minuta da vrhovi prstiju počnu da se boraju, dok na nižim temperaturama od oko 20 C to može potrajati i do 10 minuta. Međutim, većina studija je otkrila da je potrebno oko 30 minuta u vodi da bi se postigla maksimalna naboranost.
Nekad se smatralo da su bore na vrhovima prstiju pasivna reakcija u kojoj gornji slojevi kože nabubre dok voda preplavljuje ćelije putem procesa poznatog kao osmoza – gdje se molekule vode kreću kroz membranu kako bi se izjednačila koncentracija natopljenosti s obe strane. Ali još davne 1935. naučnici su posumnjali da u ovom procesu ima još nečega.
Ljekari koji su proučavali pacijente sa povredama koje su prekinule srednji živac – jedan od glavnih nerava koji se spuštaju niz ruku do šake – otkrili su da im se prsti nisu naborali. Među svojim brojnim ulogama, srednji nerv pomaže u kontroli takozvanih simpatičkih aktivnosti kao što su znojenje i suženje krvnih sudova. Njihovo otkriće sugeriše da je boranje vrhova prstiju uzrokovano vodom, zapravo pod kontrolom nervnog sistema.
Kasnije studije lekara iz 1970-ih pružile su dodatne dokaze za to, te su predložili da se uranjanje ruku u vodu koristi kao jednostavan test za procjenu oštećenja nerava koja bi mogla uticati na regulisanje nesvesnih procesa kao što je protok krvi.
Godine 2003. su neurolozi Ejnar Vajlder Smit i Adelin Čo koji su u to vrijeme radili u Nacionalnoj Univerzitetskoj bolnici u Singapuru, mjerili cirkulaciju krvi u rukama volontera dok su ih potapali u vodu. Otkrili su da je došlo do značajnog pada protoka krvi u prstima kako se koža na vrhovima prstiju volontera počela borati.
Kada su nanijeli lokalnu anestetičku kremu koja je učinila da se krvni sudovi u prstima zdravih dobrovoljaca privremeno suze, otkrili su da to proizvodi sličan nivo naboranosti kao uranjanje u vodu.
“Ima smisla kada pogledate svoje prste kada se naboraju”, kaže Nik Dejvis, neurolog i psiholog sa Univerziteta Mančester Metropolitan, koji je proučavao boranje vrhova prstiju. “Jastučići prstiju blede, a to je zato što se dotok krvi drži dalje od površine”.
Vajlder Smit i njegovi kolege su rekle da kada su naše ruke uronjene u vodu, znojni kanali u našim prstima se otvaraju kako bi dopustili prodor vode, što dovodi do neravnoteže soli u našoj koži. Ova promjena u ravnoteži soli aktivira nervna vlakna u prstima, što dovodi do sužavanja krvnih sudova oko znojnih kanala. To zauzvrat uzrokuje gubitak volumena u mesnatom području vrhova prstiju i povlačenje kože koja leži iznad, tako da se ona izobličuje u bore. Uzorak bora zavisi od načina na koji je krajnji spoljašnji sloj kože – epiderma – pričvršćen za slojeve ispod njega.
Neki su rekli i da bi spoljašnji slojevi kože takođe mogli malo da nabubre što može pojačati bore. Samo osmozom, međutim, naša koža bi trebalo da nabubri za 20 odsto kako bi se postigle bore koje vidimo na prstima, zbog čega bi se oni užasno povećali. Ali kada gornji slojevi kože lagano nabreknu, a donje se istovremeno smanje, bore postaju izražene mnogo pre, kaže Pablo Saez Vinjas, biomehanički inženjer na Tehničkom Univerzitetu Katalonije, koji je koristio računarsko modelovanje kako bi ispitao ovaj mehanizam.
“Potrebno vam je oboje da biste imali normalnu količinu bora”, kaže. “Ako nemate taj neurološki odgovor, što se događa kod nekih osoba, bore su inhibirane”.
Ali ako bore kontrolišu naši nervi, to znači da naša tijela aktivno reaguju na boravak u vodi. “To znači da se to događa s razlogom”, kaže Dejvis. “A to znači da bi nam ta sposobnost mogla dati neku prednost”.
Upravo je pitanje jednog od njegove djece tokom kupanja o tome zašto su im se prsti naborali, nedavno navelo Dejvisa da istraži kakva bi to prednost mogla biti. Uz pomoć 500 volontera koji su tokom 2020. posetili Muzej nauke u Londonu, Dejvis je izmerio koliku silu treba da upotrebe da zahvate plastični predmet. Nije iznenadilo da su oni sa suvim rukama bez bora morali da koriste manje sile od ljudi čije su ruke bile mokre – pa je njihov stisak na predmetu bio jači. Ali kada su ruke na nekoliko minuta bile uronjene u vodu kako bi se naborale, sila hvata je pala iako su im ruke još bile mokre.
“Rezultati su bili nejverovatno jasni”, kaže Dejvis. “Boranje je povećalo količinu trenja između prstiju i predmeta. Ono što je posebno zanimljivo je da su naši prsti osjetljivi na ovu promjenu površinskog trenja i koristimo tu informaciju kako bismo primijenili manje sile da sigurno uhvatimo neki predmet”.
Predmet koji su Dejvisovi volonteri držali bio je težak skoro kao nekoliko kovanica, tako da je potrebna jačina hvata bila mala. Ali pri obavljanju težih zadataka u vlažnom okruženju, ova razlika u trenju mogla bi postati važnija.
“Ako ne morate da stiskate tako jako da biste nešto uhvatili, mišići vaših ruku se manje umaraju i možete to raditi duže”, kaže.
