Čega se pametan stidi… Nećete verovati da je ne tako davno Vrhovni sud Srbije ukinuo pravosnažnu presudu veća Višeg suda u Leskovcu koji je Dragana Savića, predsednika odborničke grupe Miloševićeve/Dačićeve Socijalističke partije Srbije u lokalnom parlamentu, proglasio krivim za krivično delo uvrede protiv dvoje bivših članova Gradskog odbora Demokratske stranke Srbije u Leskovcu.
Savića su pre tri godine tužili odbornici Milica Momčilović i Bratislav Ćosić, jer je izjavio da njega sa mesta gradskog većnika smenjuje “takozvani savez šugavih magaraca, koji čine Žika, Mika i Pera”.
U partiji optuženih tvrde da je Vrhovni sud Srbije svojom odlukom “omalovažio rad i višedecenijsko iskustvo sudija Osnovnog i Višeg suda u Leskovcu”, a optuženi (pa oslobođeni) Savić kaže da je sudsko veće samo ispoštovalo Član 10. Evropske povelje o ljudskim pravima, koji kaže da prag tolerancije za političare mora biti mnogo veći, sa čime je usklađen i domaći propis… Dakle, oni, političari, mogu da zbore (i rade) što im je volja…
Je li počelo sa Čankom?
Četrnaestog aprila 2000. godine na beogradskom Trgu Republike Demokratska opozicija Srbije imala je završni miting pred izbore na kojima će oboriti Slobodana Miloševića. Sandžačka revija HAS (koju je osnovao i uređivao Šaban Šarenkapić, novopazarski pesnik i pisac) u broju 92 od 25. aprila objavila je sve što su tog dana (ovim redom) rekli: Vladan Batić, Dragan Veselinov, Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Rasim Ljajić, Miodrag Isakov, Jožef Kasa, Žarko Korać, Vojislav Koštunica, Dušan Mihailović, Dragoljub Mićunović, Dragutin Rokvić (ispred Nezavisnog udruženja novinara), Vuk Obradović, Vladimir Pavlov (lider Otpora), Momčilo Perišić, Milan St. Protić, Momčilo Trajković, Nenad Čanak i Nebojša Čović. Na pitanje koliko teksta da mu šaljem sa mitinga, Šarenkapić je rekao: “Sve, od reči do reči!”
Možda će nekome jednog dana to da bude dragocen materijal, sada ovde samo nešto od obraćanja Nenada Čanka, onda i danas predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine. Njegova beseda je bila među kraćima. Počeo je sa: “Dobar dan, ja sam Nenad Čanak, izdajnik, separatista i strani plaćenik. Ko to kaže da sam ja izdajnik? To govori ono đubre preispoljeno, lopov, lažov i ubica, i notorni ratni zločinac Slobodan Milošević…” Do kraja obraćanja (2.500 karaktera, slovnih znakova) Čanak je Miloševića još osam puta (ukupno devet) nazvao “đubretom”.
Vojislav Šešelj i Velimir Ilić na čelu
Najnovija medijska zabava je “nestašluk” sa ženama Milutina – Jutke Jeličića, predsednika opštine Brus. Zasad se govori samo o zlostavljanju, a iskaze o tome kruševačkom sudu dalo je pet ženskih osoba. Veliki moćnik u maloj varoši intimizaciju sa ženama koje traže posao podveo je pod “akontaciju”. Iz Jeličićeve partije (Vučićeve Srpske napredne stranke) kažu da će Jutka biti najuren iz stranke, ali samo pod uslovom ako (njihov) sud dokaže Jutkinu krivicu.
Svojevremeno je u srpskoj javnosti veoma odobravano obraćanje Vojislava Šešelja u Hagu, poput onog kada nije hteo da ustane: “Vama da ustanem? Vi ste belosvetski ološ! Vama da ustanem? Ja sam četnički vojvoda!” Ili kada tužiocu Džefri Najsu kaže: “Vi svi pripadnici Sekretarijata Haškog tibunala možete samo da mi p….k…”, ili “… pa ćete na kraju morati da pojedete sva g… koja ste iz…. J… vam majku svima, počevši od…”
Rame uz rame Šešelju je Čačanin Velimir Ilić. Za deceniju i po političke karijere u Skupštini, TV emisijama i na javnom mestu rigao je uvrede i psovke, a bilo je i fizičkog nastranja. Tako je na jednoj sednici odbora za saobraćaj predstavnike tog tela najpre psovao, a zatim im rekao da su smradovi, ološ, govna, šonje… Poslanici Demokratske stranke Jeleni Trivan rekao je da je “žgoljava” i “zakržljala”, a sekretarici Dragana Đilasa, koja mu je rekla da je ministar na sastanku, svojevremeno sručio: “Sad ću da ti dođem tu i da te nađem, kurvo jedna, i da ti dam da mi se n… k… I ne foliraj se, nego mi daj to g…, znam da je pored tebe, j… mu mater”.
Ilić je jednom prilikom bes iskalio i na policajca u Užicu, iako je vozilo iz njegove pratnje bilo u prekršaju: “Šta zaustavljaš sve ove ljude, pun mi je k… policije, barabo jedna! Majku ti seljačku! Zapamtićeš me za sva vremena, majmune jedan!” Među “najbolje” nastupe broji mu se onaj početkom 2002. godine, kad je u telefonskoj izjavi Studiju B izvređao Nebojšu Čovića, Olju Bećković i Studio B. Tada je za dva i po minuta izrekao 14 psovki.
Dva najbolja Šešeljeva učenika – Nikolić i Vučić
Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, dva najbolja Šešeljeva učenika, takođe se mogu svrstati u političare, najpre lošeg stila, potom i niskog nivoa kulture govora. Prvi je oduvek delovao kao “zamlata” i o njegovim biserima kolega Slaviša Lekić napravio je zanimljivu brošuru (Zamlaćivanje). U martu 2003. godine, prilikom ispraćaja Vojislava Šešelja u Hag, rekao je: “Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde [tadašnjeg premijera Srbije] Zorana Đinđića, recite mu da je i [Josip Broz] Tito pred smrt imao problema sa nogom”. (Izgovorio je to 18 dana pred Đinđićevo ubistvo.)
Vučić je u duši ostao Šešeljev radikal. Iz toga doba “fukarom” je označavao sve koji su na bilo koji način podržavali SAD, Evropsku uniju, a “čuvene” su mu izjave “…vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana…” (leto 1995. godine), “…vreme je da skinemo zlikovce sa vlasti, da skinemo bandu socijalističku sa grbače naroda…”. “Naša kuća, a nismo mala familija, biće ovo”, rekao je u Skupštini Srbije, pokazujući odštampan plakat “sigurna kuća za Ratka Mladića”. U maju 2004. godine u parlamentu, kao opozicioni radikalski poslanik, poziciji je uputio: “Pogledajte se u ogledalu! U odnosu na vas, Hitler je Mona Liza kakvi ste vi fašisti.”
Renovirani radikal/naprednjak Vučić svojim nastupima odaje, pre svega, sliku osionog političara, koji na relativno miran način neistinu želi da prikaže kao istinu, neuspeh pretvori u uspeh, propalu zemlju u prosperitetnu. Na sednicama vlade iskaljivao je bes na ministrima, na novinarima (“Tišina tamo!”, “‘Ajde, ugasite taj telefon. Da više ne čujem nijedan telefon, je li jasno!?”, “Rekao sam – ni jednu reč više da nisam čuo. Jeste li razumeli!?”, “Pročitao sam, ali gluplje saopštenje u životu nisam pročitao!” On može sve, ali kao da je sve manje samouveren…
Kralj je neraspoložen i razočaran
Delu svesne, dakle manjinske, javnosti jasno je da Srbiji i njenom neprikosnovenom vladaru “ističe vreme” i da, recimo velike sile, od njega “nešto traže”, a druga, većinska javnost ga u svemu još podržava. Da ne nagađate – o Kosovu je reč. U Vučićevoj radikalskoj glavi, sudeći prema izjavama, još tinja nada da je bivša južna srpska pokrajina još u sastavu Srbije, iako su mu nedavno veliki i moćni kazali da je ta priča završena. Kad se vratio iz SAD-a priznao je da je razočaran i od tada svaki govor je usmeren isključivo domaćoj publici.
Umesto premijerke Ane Brnabić, prisetio se i rekonstrukcije Vlade. Ova, pak, pre sedam dana, nakon “dugog sastanka sa predsednikom”, obznani javnosti da trenutno imaju prečih poslova i da predsednika Srbije nikada nije videla “toliko razočaranog”. Taj preči posao je, naravno, Kosovo, koje ih i ne zanima mnogo. Da bi se sve još malo odložilo, inscenirano je hapšenje direktora famozne Kancelarije za KiM Marka Đurića, koji je samo odglumio novi sveti crkveni voz i bez dozvole krenuo u drugu zemlju.
Srpski mediji zdušno podržavaju nekulturu govora i prostakluke i teško da se ikad bilo gde u svetu neko spustio tako nisko. Ti kreatori javnog mnjenja i vešto birani sagovornici – obmanjivači javnosti i dalje tvrde da je Kosovo deo Srbije, da će Rusi stići na Kosovo za dva sata, ako bude potrebno, i da predsednik “hladne glave i bez emocija” traži rešenje najbolje za Srbiju. Pre nekoliko dana, gostujući u jutarnjem programu (Vučićeve) Pink TV, profesorka Fakulteta političkih nauka Dragana Mitrović (i osnivač i rukovodilac Centra za studije Azije i Dalekog istoka) autoritativno ustvrdi da priča o Kosovu nije završena, “jer da jeste, ne bi se insistiralo na daljim pregovorima”.
Podsećam građane Srbije da je Kosovo nezavisna država od 17. februara 2008. godine i da Priština sa Beogradom ne pregovara. Svetu je dosta i Kosova, i Srbije i insistiraće na još dosta razgovora dve strane, sve dok se ne parafira nešto što će naličiti bosanskohercegovačkim registarskim tablicama. I dok Vučić, možda i u dosluhu sa Hašimom Tačijem, kupuje vreme i narodu prodaje rog za sveću, a taj isti narod ga sažaljeva, hteo bi, ako je moguće, da umesto njega (da mu ne zadrhti ruka) potpiše što se mora, makar i “pravno obavezujući sporazum”. Koji će, ako bude parafiran, Srbe jedino obavezivati da ga – ne poštuju.
A na javnoj sceni dugo će da egzistira prostački jezik, “jedini koji je danas u javnoj upotrebi”, kako reče profesor Fakulteta dramskih umetnosti Nenad Prokić.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
