Najbolju prijateljicu sam isterala iz auta po zimi usred ničega. Padala je kiša, bilo je poprilično kasno i daleko od mesta gde živimo. Bile smo na jednoj žurci (na koju smo zajedno otišle mojim autom) i kada smo stigle tamo počela se ponašati kao da me ne poznaje. Štaviše, ponašala se kao da je sram što se druži sa mnom. Šta god ja kažem ona napravi neku facu i prevrne očima. Kada sam se vraćala iz toaleta naglo je zašutila, pogledala me i svi su prasnuli u smeh.
Bilo mi je jasno da me ismevala. Nisam htela da pravim scene pred drugima da ne ispadne da me pogodilo njeno ponašanje. Ugl. kada smo krenule kući počela se ponašati normalno, čak je htela da prenoćim kod nje. Na sred puta zaustavila sam auto i rekla joj da izađe. Bio je to najbolji osećaj na svetu. Više joj se nikad nisam javila i blokirala sam je na svemu, a njoj jadnoj nije jasno “čime je to zaslužila”. Zlobnica.
