Znam da ima mama koje, kada prvi put dođu kući sa bebom, shvate da su gotovo same. Ti trenuci su teški. Kad se prvi put nađeš u potpuno novom svetu, suočen sa strahovima, osećajem nemoći, bojazni da sve činiš pogrešno, nema ničeg što bi ti više pomoglo od toga da ti neko koga voliš pokuca na vrata i kaže “Hej, donela sam kafu. Mogu li nekako da pomognem?”.
Imala sam sreće da u tim danima, a to je bilo pre sedam godina, imam takve ljude pored sebe. Nikad se nisam osećala toliko voljeno, toliko sigurno u to da nisam sama, kao u tim prvim danima, mesecima od izlaska iz porodilišta sa prvim detetom. Osećala sam ljubav i podršku od svih, ali ona koju sam dobila od drugih mama u mom okruženju, bila je posebna. To je ljubav koja je došla od dubokog razumevanja.
Došla je sa mesta na kom su bile samo mame.
Sećam se dana kad je moja ćerka bila stara tek jednu nedelju. Bila sam na vrhuncu svih mogućih emocija koje snađu jednu mamu u prvim danima nakon porođaja, sklupčana negde između osećaja krivice i utiska da sve radim pogrešno.
Moja sestra je sela na kauč kraj mene, dok sam pumpicom pokušavala da iscedim još koju kap mleka i hrabrila me govoreći da je to super, da beba može još više od toga da izvuče. Onda je sela iza mene i počela da mi masira ramena, ne bi li me opustila, istovremeno me hrabreći. U tom trenutku sam se slomila i zaplakala. Onako baš zaplakala. I deset puta za redom joj ponovila – izvini, izvini, izvini…
Pogledala me je šokirano. Pa zašto joj se izvinjavam?
U tom trenutku je bilo tako jasno, tako lako videti, u tim najtežim trenucima ranog majčinstva, da je moja sestra umela da me voli i bude tu za mene kao niko drugi. Zato što je pre mene već bila tu gde sam ja sad.
Iako sam osetila ogromnu zahvalnost što je imam i što je tu za mene, istovremeno sam bila jako tužna što ja nju nisam umela tako isto da volim kada je ona prolazila kroz to svoje prve dane majčinstva i kroz iste sumnje i strahove. Jer nisam znala.
I još toliko je sličnih trenutaka bilo, kada sam osetila, videla, koliko je drugačije kad pored sebe imate prijatelje koji su već bili tu gde ste vi sad, koji mogu da razumeju sve strahove i borbu, sve ono kroz šta prolazite.
Zato imam potrebu da kažem, svim mojim prijateljima koji su dobili decu pre mene: Izvinite što nisam znala.
Mojoj sestri koja je mesecima pokušavala da doji svog sina i potrošila sate i dane sa konsultantima za laktaciju i u grupama za podršku dojenju: Izvini što nisam razumela kako nešto tako jednostavno kao što je hranjenje bebe može učiniti da se žena oseti kao potpuni promašaj. Izvini što te svakog dana po 10 puta nisam umotavala u najveći zagrljaj i govorila ti koliko si sjajna mama i da ako ti se plače ili priča o tome, da sam tu za tebe.
Svim mojim prijateljicama – Izvinite što nisam razumela da iza svake poruke gde kažete da ste “okej” i da vam “ništa ne treba” i da ćete “javiti ako nešto treba” zapravo stoji osećaj da vas ništa ne bi više usrećilo nego da vam zakucam na vrata sa toplom supom i kafom. I samo da budem tu. Znala sam ja da ste jake (sve mame jesu) ali sada znam da čak i najjačim mamama treba neko ko će čuti sve ono što one ne kažu.
Mojim prijateljicama koje su svoje bebe izgubile pre nego što su i stigle da dođu na ovaj svet – izvinite što nisam razumela koliko se silno može voleti neko koga čak niste ni upoznale. Izvinite što nisam mogla ni da zamislim koliki je vaš bol, dok nisam osetila moju devojčicu kako se vrpolji. A ni tad nisam mogla. I nijedno “izvini” koje vam kažem neće nikad biti dovoljno.
Mojim koleginicama koje su otvarale bolovanje jer su im deca iz vrtića svaki čas dolazila s temperaturama – izvinite što nisam razumela, što sam, ponekad, prevrtala očima jer je sav posao na meni. Kao da je vama bilo lepo da noćima ne spavate, skidate temperaturu, brinete i još se pitate – šta će mi reći na poslu? Izvinite.
Ove žene su me toliko toga naučile. Sve sam razumela, gotovo trenutno nakon što sam postala mama. Izvinite što nisam znala, ali obećavam da ću svoj “dug” vama vratiti nekim budućim mamama, koje kao i ja – nisu znale.
