Kad je Vlada Srbije najavila da će na zabranu ulaska u Hrvatsku ministru odbrane Aleksandru Vulinu uzvratiti istom merom, mnogi su se ponadali da će uzvratne mere biti bukvalno iste te da će Vulinu biti zabranjen ulazak i u Srbiju. Doduše, to spada u domen fantastike, ali ljudima je ipak dozvoljeno da maštaju, to nije protivzakonito. Za razliku od same mere, koja ne bi baš bila u skladu sa zakonom, ali to za našu političku vrhušku ne predstavlja nikakav problem, jer su navikli da se ne drže zakona kao pijan plota.
Nažalost, Vlada Srbije ograničila se na zabranu ulaska u Srbiju ministru odbrane i potpredsedniku Vlade Hrvatske Damiru Krstičeviću, mada on nije ni planirao dolazak kod istočnih suseda. Pošto Vulinu nije zabranjen ulazak u Srbiju, predsednik Aleksandar Vučić bi bar mogao da mu zabrani ulazak u ministarstvo, ili da ga smeni sa ministarskog mesta. Ni to ne bi baš bilo u skladu sa propisima, takve odluke nisu pod ingerencijom predsednika države, ali jedno su zakoni, a drugo je srpska stvarnost. U realnosti, ovlašćenja predsednika su mnogo šira nego što piše u Ustavu, on praktično odlučuje o svemu, pa i o postavljanju Vulina na ministarski položaj.
On je opasan po život, ali ne svoj
Na pitanje zašto Vulina treba smeniti sa ministarske funkcije nije lako odgovoriti. Mnogo bi lakše bilo navesti razloge za njegov ostanak na mestu ministra odbrane, pošto takvih razloga nema. U živopisnoj galeriji likova koji su obnašali ministarske funkcije u poslednjih 30-ak godina, Vulin se izdvaja kao specifičan fenomen, i to u veoma oštroj konkurenciji. Bilo je mnogo ministara koji se baš i nisu razumeli u svoj posao, ali nijedan tu svoju manu nije svakodnevno javnosti gurao pod nos.
Slikovito rečeno, da je Vulin, daleko bilo, hirurg – pacijenti sa njegovog operacionog stola redovno bi završavali u mrtvačnici. Da je stolar, njegove stolice bile bi smrtonosnije od električnih. Da je automehaničar, automobil koji on “popravi” bio bi opasan po život vlasnika i svih drugih učesnika u saobraćaju. Nije stvar samo u Vulinovoj očiglednoj nesposobnosti za obavljanje državnih funkcija, već u tome da se on u bukvalno svakoj situaciji ponaša potpuno neadekvatno. Nema tog govora koji je održao a da oni koji su ga slušali nisu imali transfer neprijatnosti; nema tog poteza koji je povukao a da se nije obrukao; nema te izjave koju je dao a da nije nešto “odvalio”. Jednostavno, Vulin spada u one ljude koji nisu u stanju čak ni da se pretvaraju kako umeju da rade posao za koji su plaćeni.
Dokaza za navedene tvrdnje ima bezbroj, Vulin ih daje takoreći svakodnevno. Da pobrojimo samo neke. Njegovom odlukom osuđeni ratni zločinac Vladimir Lazarević postao je predavač na Vojnoj akademiji, a za tu poziciju kvalifikovali su ga upravo ratni zločini počinjeni na Kosovu. Vulin je zvanično obznanio da je nastupilo novo doba kad je u pitanju odnos Srbije prema zločinačkoj prošlosti: “Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa.” Zahvaljujući Vulinu i njegovim istomiščjenicima, taj tihi ponos na zlodela postaje sve glasniji.
Tetka iz Kanade i 200.000 eura
Kad je ponižavanje žrtava u pitanju, Vulin se ne zaustavlja samo na ljudima koji su stradali od srpske vojske i policije. Kad je predvodio srpsku delegaciju na obeležavanju 72. godišnjice od oslobađanja logora Mauthauzen, Vulin je demonstrativno napustio komemoraciju, u znak protesta, jer je tu bila prisutna i delegacija sa Kosova. Njemu ni žrtve nacističkog režima nisu svete, a ovamo se busa u prsa da je antifašista.
Na svečanoj akademiji povodom Dana Vojske Srbije, ministar Vulin se obratio okupljenim oficirima rečima koje su, blago rečeno, neprimerene i pomalo čudne. Tokom čitavog govora Vulin je odavao utisak čoveka koji se greškom zatekao na tom mestu, kao da je u pitanju nekakva komedija zabune. Evo šta je, između ostalog, poručio oficirima i vojnicima: “Večeras, na praznik, kada se vratite svojim kućama i uđete u njih krišom, skoro kradom, kad se vratite sa svojih divnih dužnosti, odložite uniformu, hoću da pomilujete svoju decu, ne budeći ih. Pomilujte ih onako kako samo otac zna, da vas ne vide, da ne pomisle da ste se raznežili, i pokrijte ih, onako kako samo majka ume i sme. I nad njihovim snom, bez glasa, molite molitvu, koju vaš narod, srpski narod, već hiljadu godina moli, i od Boga i od ljudi.”
Ovo više nije ni kič, ovo je nešto mnogo bizarnije, takoreći za posmatranje. Da je Vulin sve drugo radio kako valja, a da je samo ovaj govor održao, to bi bio dovoljan razlog za smenu. Ili bar za ozbiljnu zabrinutost onih koji su mu poverili ministarski portfelj. Kad im već ne smeta tetka iz Kanade, koja je, navodno, Vulinu pozajmila 200.000 evra da kupi stan, što je afera koja je do dana današnjeg ostala nerazrešena. Sumnjiva kupovina stana i nepoznato poreklo novca dovoljan su razlog za uklanjanje Vulina sa javne funkcije, ali to njegovom šefu, očigledno, ne predstavlja nikakav problem.
To majka više ne rađa…
Vulin koristi svaku priliku da podigne tenzije u odnosima Srbije sa susednim državama, postao je pravi majstor za uvrede i difamacije, pokazao se kao neprevaziđeni sejač mržnje. Za njega je predsedavajući Predsjedništva Bosne i Hercegovine Bakir Izetbegović “čovek opasnih namera, čovek iz čije politike može samo da se izrodi sukob”, bivši hrvatski premijer Zoran Milanović mu liči na “jednu domaću jestivu pticu koja nosi jaja i očerupa se pre nego se pojede”, a “simbol Plenkovićevog [Andrej, aktuelni hrvatski premijer] sveta je Blajburg”. Poručivao je Vučiću da ne ide u Zagreb, jer će ga tamo “dočekati ustaše”, a ne libi se ni da iskoristi najtežu verbalnu artiljeriju kako bi narušio dobre odnose u regionu. Dovoljno je citirati jednu njegovu huškačku izjavu: “Svaka vojska na svetu, a srpska možda i više nego druge vojske, treba da se priprema za rat. To je naš posao. Mi se spremamo za rat.”
Nije ni čudo što Vučić drži Vulina na visokoj državnoj funkciji. Pored njega i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, Vučić na kraju deluje kao pacifista i mirotvorac, što i nije neki pretežak poduhvat. A Vulin velikom vođi ume da se pošteno oduži za svoje političko postojanje, doduše na osebujan i prilično degutantan način. Ljubavne izjave koje Vulin redovno šalje Vučiću prevazilaze čak i najpoltronskije stihove iz antologija udvoričke poezije. Dovoljno je navesti samo nekoliko Vulinovih poetskih izjava da bi se videlo o kakvom je nesvakidašnjem talentu reč: “Vučić je čovek ogromne lične hrabrosti”, “Vučić je izborio pravo Srbiji da govori svojim glasom”, “Vučić je dokazao da nećemo napustiti Kosovo”, Vučić je “posetom Kosmetu još jednom dokazao da je državnik kakvog dugo Srbija nije imala”, “o rekonstrukciji vlade treba da odluči Vučić” (a ko drugi?), “Vučiću lični autoritet omogućava da ga uvažavaju najmoćniji svetski državnici”, “stanje u Grčkoj bilo bi mnogo drugačije da je imala svog Aleksandra Vučića”… Ono što Vulin ima da kaže o Vučiću odavno je poznato i svodi se na refren poznate udvoričke pesme: “To majka više ne rađa / to se više ne događa…”
Ko najviše voli Vučića?
Nije se Vulin zaustavio samo na ulizičkim rečima, već je prešao i na dela. Prošle godine se zaneo u širenju kulta omiljene mu ličnosti, pa je pod oznakom “hitno” predložio da se u službene prostorije Vojske i Ministarstva odbrane Srbije postave fotografije Aleksandra Vučića, u natprirodnoj veličini. Kad je na tu inicijativu reagovao Vučić, shvativši da je ministar preterao i da to može da bude kontraproduktivno, a i da malo podseća na neke totalitarne režime, Vulin je uzvratio tako što je pohvalio Vučićevu skromnost i pravednički se zapitao “da li postoji jedna ozbiljna vojska na svetu koja u svojim prostorijama nema sliku svog vrhovnog komandanta?”
Pa kako onda veliki vođa da ne voli ovakvog laskavca, dvoranina koji je poltronstvo uzdigao skoro na rang umetničke discipline? Ovakva količina vernosti, odanosti, servilnosti i podaništva retko se viđa čak i u totalitarnim režimima zasnovanim na kultu ličnosti. Nije lako velikom vođi da se odrekne ovakvih kadrova, na čiju lojalnost i izlive obožavanja uvek može da računa. Jedino što najviše državne funkcije ne bi trebalo da se dele po principu “ko najviše voli Vučića”. A ako mu je već toliko stalo da Vulin obavlja neku javnu funkciju, neka ga smesti u neku agenciju, odbor, nadzorni organ… nije teško naći uhlebljenje za podobne, toga bar ima na pretek. Mada bi se isplatilo čak i plaćati Vulinu da ništa ne radi, jer bi tako mogućnost pravljenja štete bila svedena na minimum.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
