Zvaničnici Tirane i Prištine pomogli bi sebi ako javnu raspravu pretvore u međusobne konsultacije.
Albanci u Albaniji veruju da su samoinicijativniji od kosovskih Albanaca, da su više porodični, gostoljubiviji, bolje obrazovani, odaniji, marljiviji.
U međuvremenu, i kosovski Albanci veruju da su više porodični, gostoljubiviji, odaniji, marljiviji, otvoreniji prema svetu i samoinicijativniji nego što su to u Albaniji.
Da, tačno je, kažu Albanci iz Albanije. Oni su otvoreniji prema svetu, ali istovremeno i više religiozni i tradicionalni.
Da, kosovski Albanci kažu da su obrazovaniji.
Tako govore rezultati detaljnog istraživanja sprovedenog krajem 2018. godine u Albaniji i na Kosovu. Istraživanje, koje će biti objavljeno u narednim danima, dotiče se nekih aspekata percepcije zajedničke evropske budućnosti građana obe zemlje, ali ovo je bio rezultat upitnika koji ilustruje jedan od trendova koji će se sve više istraživati. Konkurencija dva albanska društva.
Ovo takmičenje u anketi dobija oblik “albancenizma” (trke za ispunjenje tradicionalne vizije gostoprimstva, odanosti, revnosti itd.). Ponekad liči na odnos između domova braće koji su razdvojeni i koji žele da pokažu ko je nasledio vrline velikog imena koje porodica poseduje („mi smo verniji nego oni“). Ponekad podseća i na ponovno okupljanje podeljene braće („više su religiozni“, „obrazovani su“).
2.
Ovo anketno pitanje ilustrovalo je dilemu identiteta koja je ćutljiva, čak i implicitno tiha. Društvo kosovskih Albanaca težilo je svom “albanstvu” i završilo je proizvodom koji se danas, u svojoj evoluciji, pojavljuje kao nezavisna Republika Kosovo. U identitetu kosovskih Albanaca više nema prava Albanaca na „autorska prava“, autorska prava na „Albance“ i „Albanstvo“. Nije čak ni pravo postavljanja zajedničke budućnosti, u istraživanju su kosovski (kao i albanski) ispitanici odgovorili da će se odreći ujedinjenja obe države ako je to preduslov za evropsku integraciju.
Ako postoji jedan vršnjak koji povezuje odgovore ankete, on podiže ogledalo dva albanska društva koja otkrivaju da je njihova komunikacija već poprimila dimenziju dve države.
3.
Možda će ovo biti od pomoći u Albaniji i na Kosovu, kao nastavak korisnog programa za paradoksalnu raspravu. Dok se na nivou Zapadnog Balkana razvija ideja regionalne integracije (sa zabludom „mini-Šengen“), u albanskim društvima u Albaniji i na Kosovu se raspravlja o nedostatku odnosa između albanskih država. Osnovna dilema koja se manifestuje je: kako možete tražiti od Tirane da koordinira odluke o integracijskoj politici sa Beogradom i Skopljem, a to ne napravite sa Prištinom unapred?
Pitanja, dakle, u kontekstu oduzimanja protokola, neće morati da se zaustavljaju. Može li Tirana delovati bez konsultacija sa Prištinom? Zašto bi suverena Tirana trebalo da dobije prethodnu saglasnost Prištine; zašto bi Priština trebalo da ima pravo veta na akcije Tirane?
Ova vrsta debate će takođe uključivati takve optužbe. Jedna od njih, ponovno stvaranje Jugoslavije, korišćena je u poslednjih trideset godina kad god je bilo ko na Zapadu spomenuo ideju regionalne integracije. Kritikovanjem takvih inicijativa za regionalnu integraciju, nacionalizam i šovinizam prema drugima takođe su stari tri decenije. To je loš alibi diplomata koji izmišljaju ideje za regionalnu integraciju kada nemaju dobre ideje kako da se region Zapadnog Balkana izvuče iz blata sukoba, nerazvijenosti i demografskog pada.
4.
Tirana i zvanična Priština pomogli bi sebi ako javnu raspravu pretvore u međusobne konsultacije.
Konsultacije bi trebalo da proizvedu političke odgovore na pitanja koja prevazilaze banalnost imena („mini-Šengen“, „mini-Jugoslavija“) ili pristrasnost delovanja („Kosovo je isključeno“, „ko je Rami dao pravo da govori u naše ime”).
Pored banalnosti, inicijativa pokrenuta u Novom Sadu ima za cilj stvaranje područja “četiri slobode” u šest zemalja Zapadnog Balkana. Ovim evropskim “četiri slobode” potrebne su jednake države koje pristaju da dele svoj deo suvereniteta (carinska unija, institucionalizacija zajedničke bezbednosti itd.) sa drugima. Da bi se ovaj suverenitet mogao podeliti, moraju ga priznati sve strane (između država koje su okončale sukobe i potpisale mirovne sporazume) i istovremeno moraju obećati buduće koristi (veći ekonomski razvoj, ubrzana integracija u EU).
U ovom kontekstu razgovora o politici, koji će se odvijati kao odgovor na institucionalne izazove veće dimenzije, neće biti važno da li su “oni“ religiozniji, bolje obrazovani ili otvoreni prema svetu.
Autorski tekst Vetona Suroia, političara, novinara i publiciste
