SjeÄam se da sam volio jesti pitu krompiruĆĄu, zeljanicu, sirnicu, a zatrefi bi se Äahkad i burek, onako joĆĄ vruÄe iz tepsije. Äasa mlaÄenice ili kiseline je bila nako u sredini, ni tamâ ni vamâ, potaman svakome, i meni i braÄi i svima ostalim, nikome ni blizu ni daleko. KaĆĄike bi poÄahkad, kad bi se sudarile u pokuĆĄajima da se onako kriomice âukradeâ komad pite, zazveÄale, ali bi se nastavilo jesti kao da se niĆĄta nije ni desilo.
Niko se nije ljutio. Niko nikome nije haturio. Ne d’o Bog. A i kako bi. Svi smo kuÄile brinuli iste brige, deverali od sabaha do jacije, od bajrama do bajrama, od godine do godine, i tako redom.
Äini mi se da se ta hava skromnosti, sloge, razumijevanja, uvaĆŸavanja i osjeÄaja zajedniĆĄtva, cjeline, kompaktnosti nekim mistiÄnim Äudom prenijela sa svake porodice na seoske sokake, selo, Biljansku dolinu, Travnik i tako dalje. Ili je moĆŸda bilo obrnuto. Ko Äe ga znati. Ja ne znam. Ali znam da je vladala neka divnim osjeÄajem zadovoljstva protkana ravnoteĆŸa i sklad.
Brat je pomagao bratu, komĆĄija je pomagao komĆĄiji, zaseok zaseoku, jedno selo pomagalo je drugom, bez zamjeranja, svaÄe i rasprave
ProÄe od tada mnogo bajrama. NiĆĄta viĆĄe nije kao prije. Sve je naopaÄke. Ćœivot koji ĆŸivotarimo steĆŸe nas i ĆŸulja k’o vuneni dĆŸemper obuÄen naizvrat. Stisnuli smo se u svoj samodovoljni svijet koji smo izgradili da bi zadovoljili svoju gotovo perverznu potrebu da kaĆŸemo i dokaĆŸemo da smo u pravu a da su svi ostali u krivu.
Vodimo beskonaÄno duge, jalove i iscrpljujuÄe rasprave o tome ko je u pravu, Äija partija je bolja, Äija vjera je krnjava a Äija nije, Äiji âĆĄejhâ je bolji i pametniji a Äiji je âskrenoâ, i tako u nedogled. Kako kaĆŸu naĆĄi stari: âDa Bog da se o sebi zadeverali.â Haman nas je to i zatrefilo. Ne treba nam drugi. Sami sebi smo dever i belaj.
Nestalo je muhabeta, onog zdravog muhabeta o zdravlju i familiji, deveranju i veselju, krompiru i jeribasmama, koĆĄevini i kupljevini, vaĆĄarima i teferiÄima, a menâ se Äini nestao je i jedan dobar dio nas, naĆĄe duĆĄe, nestao i otiĆĄao u nepovrat.
Danas kada se sretnemo nabrzinu izustimo MERHABA ZA MERHABA i gledamo da se ĆĄto prije raziÄemo kako bi se vratili u svoj svijet, kako bi smo i dalje mogli nastaviti sa raspravama, ko je u pravu a ko nije, grÄevito braniti vlastiti bunker sazidan ciglama egoizma.
Danas jedemo krompiruĆĄu i kusamo kiselinu svako iz svog tanjira, zadovoljni sami sobom, svoji u svom svijetu. Aferim!!! Daleko smo dogurali. (Ko shvati, razumjet Äe)