Nije se zbilo ništa zbog čega bi trebalo brinuti više nego dosad, samo se pučina malo ustalasala novinskim napisima o ratnim zločinima; ništa novo, gotovo da je moguće predvideti zakonomernost ovakvog iščašenog stanja, kohabitacije države sa vlastitim malignim ćelijama, i ranije se to dešavalo kada su se otkrivale masovne grobnice i kada se narcisoidno-udbaški segment pravosuđa osećao zapostavljenim. I kada je bilo nemoguće sakriti nepočinstva čije su posledice izranjale iz reka i masovnih grobnica.
Tek, Srbija ne ulazi u novu fazu suočenja s prošlošću, budući da je u toj državi na delu svojevrsno, teorijski tek nagovešteno, preplitanje poricanja, velike i gnusne državne obmane, povlađivanja zlikovcima. Odsustvo tranzicione pravde i politike na kojoj bi morala da se temelji, nezrelo, nedotupavno afektiranje pri pomenu činjenice da su u Srbiji ratni zločinci uglavnom na visokim položajima u bezbednosnim i pravosudnim strukturama, šmiranje istine u grotesknim postupcima protiv ubica, silovatelja, palikuća, među svojima, pretvaraju se ključne aspekte državne politike koja nema veze sa evropskim utabanim drumovima.
Najvažniji zaključci iz silovitog državnog obračuna sa godinama prikrivanom kosovskom istinom je to što je Fond za humanitarno pravo obelodanio detalje u vezi sa posmrtnim ostacima ubijenih civila, Albanaca sa Kosova, pokopanih u masovnoj grobnici Rudnica, te ulogu zapovednika 37. Motorizovane brigade tadašnje vojske (VJ) Ljubiše Dikovića, aktuelnog načelnika Generalštaba Vojske Srbije, u zločinima koji su počinjeni u nekoliko dreničkih sela. To je izazvalo žučne reakcije političara iz državnog vrha, predsednika Tomislava Nikolića i premijera Aleksandra Vučića, odnosno balavljenje medijskih patriota iz glasila koja su bila i ostala deo komandne mašinerije srbijanskog agresora iz devedesetih, pretvarajući se u efektne tiražne i gledane zamagljivače bliske prošlosti.
LAŽIMO PATRIOTSKI: Drenička sela Staro Čikatovo, Donji Zabelj, Gladno Selo, mesta u kojima su ubijani albanski civili, namah su oglašena toponimima laži već difamirane nevladine organizacije, a niko, pre svih Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, nije pročitao svedočenja oficira vojske i policije, dokumentovano svedočanstvo o čišćenju i asanaciji terena, dokaze izgovorene pred Haškim tribunalom.
Brižljivo odabrane, budući da je reč o svedocima odbrane, kakav je bio i, na momente kontradiktorni, preciznije prozirni lažov Ljubiša Diković. Tomislav Nikolić najavio je još jedan gaf u održavanju kontinuiteta sa hegemonističkim režimom Slobodana Miloševića, odlikovaće generala Ljubišu Dikovića Ordenom belog orla sa mačevima prvog stepena. Bivšem zapovedniku zloglasne 37. Motorizovane brigade, koja je utemeljeno optužena za zlodela na Kosovu počinjena tokom 1998. i 1999. biće to drugo odličje koje prima od predsednika Srbije, budući da je njegovu brigadu Slobodan Milošević odlikovao Ordenom narodnog heroja. Kontinuitet, misle ljudi na vlasti, valja negovati, pogotovu ako bi diskontinuitet značio bilo kakav rizik, a ne znači.
Ovde bi diskontinuitet značio jedino odmak od mitologizovane realnosti, teško podnošljive gomile opštih mesta, značio bi istinu o stradanjima jednog naroda. Ali, ne treba nam istina, lakše je ovako, zazveckati ordenjem za zločin, “laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije”, kazao bi Srbin koji izbeže Nikolićevu zihernadlu Dobrica Ćosić.
Tri dana pre nego što će ova najava osvanuti u beogradskoj štampi, Nikolić je primio Dikovića u radnu posetu. “Očigledno da postoje pojedini krugovi kojima nije u interesu da Srbija bude moderna, razvijena država i koji žale za vremenima kada su cvetali korupcija i samovlašće, jer su u takvom okruženju odlično prolazili, dok su građani živeli sve gore. Zato oni žele po svaku cenu da izazovu nestabilnost u Srbiji i da je vrate u haos iz kojeg je počela da izranja. Upravo tome služe orkestrirani napadi na brojne državne institucije, a evo, sada i na Vojsku Srbije”, rekao je Nikolić.
DIKOVIĆEVA ODBRANA I FIJASKO: To je dikcija Nikolićevog obraćanja javnosti, a nije baš i da neće da odglumi izvršnu vlast, izjavom, potpisanim ukazom, odličjem, toliko mu Ustav javno dopušta. U njegovom su izlaganju ključna opšta mesta Predvojničke obuke (za mlađe, nekad davno predmet na svim fakultetima) i maloumnih udžbenika za nju. U skladu sa pomenutom doktrinom, Aleksandar Vučić je ustvrdio kako “napadi na Vojsku Srbije počeli nakon doprinosa u odbrani Srbije od poplava”. Kao da su na neki, naizgled skriveni način, povezani elementarna nepogoda katastrofalnih razmera i obelodanjivanje udarničkog ubijanja Albanaca koji su proglašeni ljudima drugog reda. Cilj napada je, a šta drugo do “izazivanja nestabilnosti u Srbiji”, kazao je premijer i dodao: “Ono što je za mene veoma važno to je da vidim nastavak kampanje protiv institucije koja ima najveću podršku javnosti Srbije i očigledno je da, ne ulazeći u detalje, jer ne znam šta su govorili ljudi iz Fonda za humanitarno pravo, jedan deo političke javnosti i političara pokušava da sruši sve ono što je u Srbiji dobro”.
Bilo bi dobro kada bi predsednik Vlade znao “šta su govorili ljudi iz Fonda za humanitarno pravo”, jer to ima veze isključivo sa budućnošću građana Srbije, većine, čak, koja ima poverenje u Vojsku. Mogu ispitanici iz redova poslovno sposobnog stanovništva i oni koji se takvima predstavljaju, da misle o Vojsci šta hoće, ali premijer ne bi trebalo da zamenjuje teze. Možda ima informacije, bio je ministar vojni, da je Vojska “ono što je u Srbiji dobro”, nemaju svi takav utisak, naprotiv. Konačno, zasigurno zna da je povodom sličnih (jedna je identična) optužbi Fonda, general Diković pokrenuo sudski postupak protiv osnivačice Fonda Nataše Kandić. Branio se i sam Diković, u televizijskim studijima, kao što je, kao svedok odbrane, branio zlikovce u Haškom tribunalu (slučaj Šainović i drugi). Beše to jadno.
“Hag je moje svedočenje uzeo kao kredibilno, apsolutno. I vidite, sve ovo što sad Fond za humanitarno pravo plasira kao informacije, nalazi se u dokumentima Haškog tribunala”, kazao je načelnik.
Netačno, podseća Fond i citira presudu Tribunala iz predmeta Šainović i drugi i konstatuje da su korišćeni samo delovi njegovog svedočenja, jer je menjao iskaz tokom ispitivanja. General je, verovali ili ne, u emisiji Teška reč kazao kako ” komandna odgovornost nije 1999. godine bila predviđena domaćim pravom”. Reč je o, kako podseća Fond, obliku krivične odgovornosti koji je u vreme oružanog sukoba na Kosovu bio propisan “ratifikovanim Protokolom I uz Ženevske konvencije i, Uputstvom o primeni pravila međunarodnog ratnog prava u oružanim snagama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koje je Dikoviću kao dugogodišnjem oficiru mora biti poznato”.
ŠTA SI RADIO U RATU, GENERALE: Pita FHP, u saopštenju objavljenom dan nakon Dikovićevog nastupa: “Šta je Odeljenje za asanaciju 37. motorizovane brigade uradilo sa „30-40 tela“ u Rezali nakon što je 18. aprila 1999. godine istražni sudija Okružnog suda u Kosovskoj Mitrovici odbio da sprovede istragu i insistirao da istražne radnje preduzmu vojni istražni organi, te da li su organi 37. mtbr o tome obavestili vojne istražne organe? Zbog čega Ministarstvo odbrane odbija da dostavi borbene izveštaje 37. motorizovane brigade za 5. (dan zločina u Rezali) i 6. april 1999. godine, kada je više borbenih izveštaja ove brigade dostupno javnosti?” Pitanja bez odgovora.
Možda napada na Fond za humanitarno pravo ne bi bilo u ovako teškom obliku, da je bar neko pročitao za šta FHP optužuje Ljubišu Dikovića, ali se ova organizacija povampirila u sukobu sa lažima, desetercima, kosovskim božurima, lažnim herojima. Taman se teška propagandna artiljerija utišala, da udahne vazduh, Fond je 5. februara predstavio javnosti novo istraživanje o broju mrtvih u kosovskom haubica-vojevanju 1998. i 1999. Hladan tuš koji će, uprkos godinama ispredanim bajkama o broju ubijenih Srba, pokazati, naučnom, gotovo savršenom preciznošću, da je tokom etničkog čišćenja Kosova od Albanaca koje, uprkos propagandi (kao da bi to oslobodilo nekoga odgovornosti), nije počelo nakon napada NATO, sa Kosova prognano između 700 i 800 hiljada Albanaca, dok je broj mrtvih daleko od svih koje je ikada iskazala državna propaganda. Iz više izvora, nakon provera i dopuna koje i dalje traju, istraživači Fonda Beograd i FHP Kosovo, utvrdili su registar u kojem je 13.535 imena ljudi za koje je ustanovljeno da su ubijeni, ili nestali u vreme oružanih sukoba na Kosovu tokom 1998. i 1999. Reč je o civilima, Albanaca je najviše 10.812, 2.197 je mrtvih Srba i 526 Roma, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih nealbanaca, a žrtve su i naoružani pripadnici srbijanskih snaga bezbednosti i Oslobodilačke vojske Kosova. Fond je do podataka o žrtvama rata došao istraživanjem i proverom svakog podatka o ljudima i okolnostima njihove smrti, tokom 16 godina.
KRVAVO RODOLJUBLJE “POLITIKE”: To je već bio posao za državotvornu “Politiku” i njeno osvedočeno paljansko-prokletijsko krvavo rodoljublje, odnosno autorski dvojac Apostolovski-Smajlović. Nahuškani Aleksandar Apostolovski piše o poseti američkog diplomate Tomasa Melije Srbiji, te povezuje na “Politikin” način iz devedesetih, objavljivanje dosijea “Rudnica” i presude doživotnog zatvora za Srbe Ljubišu Bearu i Vujadina Popovića. Kakav biser. Piše Apostolovski o odnosima SAD i Srbije, pronicljiv je, naoružan iskustvom iz vremena Slobodana Miloševića i munjevitog popodnevnog petooktobarskog preletanja, erudita, stručnjak za književnost koji pita: “Da li je reputacija Nataše Kandić zaista bolja od ugleda generala Dikovića i da li će bilo ko ko je ratovao protiv NATO, kao junak Jozef K. u romanu Alberta Kamija “Proces”, čekati odluku imaginarnog suda i presudu koja je izvesna?”
Izvesno je da imamo posla sa idiotima, “Politikinim” eruditivnim dvojcem, baš kao i to da je Melija došao kao loš policajac uoči Vučićevog susreta sa Džozefom Bajdenom. Da traži od baraba krivce za ubistvo braće Bitići i palitelje ambasade SAD. Ne radi se to javno, teško je jednom narodu reći da njegovi izabrani predstavnici bezočno lažu 16, odnosno sedam godina. I da od pravde čuvaju najgore među sobom.
Rođena braća Ili, Agron i Mehmed Bitići ubijena su neposredno po kapitulaciji Srbije, a za SAD i porodicu ključni naredbodavac njihove likvidacije je, kao što nam je više puta rekao njihov brat Fatos Bitići – Goran Radosavljević Guri, dugogodišnji komandant Žandarmerije, danas vlasnik firme koja se bavi obezbeđivanjem.
Reč je o stanju stvari, došao je “pomoćnik zamenika” da održi predavanje Srbiji koja prikrivanjanje ubice i tri nenaoružana čoveka metkom u potiljak, te “našu decu” (Velimir Ilić) koja su razulareno demolirala Ambasadu SAD, tada, 2008, u Ulici Kneza Miloša – vidi kao državni interes. I to je segment iracionalne politike i odnosa prema ratnim zločinima.
To nije tema za Ljiljanu Smajlović i pisača Aposolovskog koji kaže da je od američkog diplomate saznao kako je Fond za humanitarno pravo „poštovana organizacija, sa izuzetno dobrom reputacijom”. Spočitavaju američkom diplomati da nije pročitao dosije Rudnica, kao što nisu ni oni; boje se, teško je naslutiti, više Apostolovski ili Ljiljana Smajlović, “da je general Diković, koga je na mesto prvog vojnika Srbije postavio Boris Tadić, sada ne samo pod lupom Fonda za humanitarno pravo, već i Vašingtona”.
“Taktika javnog sramoćenja bez dokaza je ipak imala uspeha, jer je Nikolić proteklih godina bezbroj puta morao da odgovara na optužbe Nataše Kandić iako protiv njega nije podnesena tužba, niti vođena istraga. Čeka li slična sudbina generala Dikovića?”, upozorava “Politika”. Ostajete, jednostavno, duboko zamišljeni, nespokojni kao da ste čitali Vreme smrti, ili Deobe (ono o laganju).
Tako ovaj list, kao i tokom višegodišnjih napora da dokaže kako Albanci, zapravo, i nisu ljudi (isti će Apostolovski zabeležiti da im higijena nije jača strana, a urednica da su im dokumenti oduzimani tek pri prelasku granice, tokom intervencije NATO – naravno umišljajne laži) tretira mrtve iz masovne grobnice i žive komandante. Kad autor i urednica ovoliko lažu, zaborave da Kami nije napisao Proces – ili je to samo laž nevladine organizacije poput Fonda za humanitarno pravo. Dokazano takvim izmišljotinama sklone.
TRANZICIJA NIJE DUŽNIČKO ROPSTVO: Prizemnim pristupom i elementarnim nepoznavanjem tranzicionih procesa, Srbija se odlučila za opskurne likove u vojnom i policijskom vrhu, pravosuđu i medijima, valjda kako ne bi, zbog nespornih zločina, ušla u dužničku krizu, jer neko mora da plati krvavu avanturu iz vremena Miloševića i nepromenjeni odnos prema žrtvama koje osećaju opasnost, ili tek neprijateljstvo. Ne znajući, ili ne želeći da zna, kako suština suočenja s prošlošću nije okrutno kažnjavanje, pogotovu ne novih generacija, onih koje nisu učestvovale u zločinima. Pa čak ni njihovih roditelja, što u uniformama zaradiše tuđe satelitske antene, nameštaj, traktore i junice, zlatan nakit i druge dragocenosti. Suština je u tome da kontinuirana edukacija o civilizacijskim vrednostima, životu, pre svega, treba da bude najznačajniji deo društva, kao što zločinci, ubice i silovatelji, moraju da budu u zatvorima.
Mora, dakle, da se pokaže istinska rešenost, ne bi li se susedstvo i šira evropska zajednica uverili u iskrene namere države i društva da se menja, u privrženost civilizacijskim vrednostima, životu, progresu, podstiče dijalog sa svojim žrtvama i saopšti im da rat nije bio prirodna nepogoda, već da su ga izazvali zločinci i da su neodgovorni ljudi, stotine hiljada njih, neki i mimo svoje volje, učestvovali u njemu. I da je to bila pogrešna namera, ili tragična greška.
A žrtve su ljudi, nisu opasni, čak ni zahtevni, majke Srebrenice, preživeli iz porodice Beriša i Bogujevci, uglavnom ne mrze. Dosad su sa njima razgovarale samo nevladine organizacije, običan svet. Interesovali su jedino njih i umetnike, država im je nedvosmisleno, pravosnažnim presudama, saopštila da ne postoje. Mogu da budu svedoci, što su, velika je to ljudska žrtva, i bili, ali ne i oštećeni. Iako je očigledno da su članovi njihovih porodica bili žrtve.
Dakle, zločince pred sud, razgovarajte sa žrtvama – nipošto se ne izvinjavajte, posle Tadića doživljavaju to kao ismevanje mrtvih – zaboravite ideju vodilju iz vremena Slobodana Miloševića “ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo”. Taj je mit, pisao je Mirko Kovač, “pao u govna”. Teško da posle svih besmisleno otpočetih, pa tako i vođenih, naravno izgubljenih ratova, u kojima su srpske vojske pokazale okrutnost i brutalnost, bilo ko veruje u mitove o pobedama i viteškim srpskim ratnicima. Da su to oni što se danas diče svojim jedinim plenom, kazaće pomenuti Ćosić o genocidnim gudurama s onu stranu Drine.
Malo pristojnosti, udžbenike sa bar nekom istinom, a ne nove cikluse i rodoljubive smrti u anteriji i opancima. Neko to već radi. Nije patriota.
Tekst preuzet u orginalu sa portala e-novine.com
