Često izgovorena reč mog detinjstva u kojoj su sadržani i ponos i bol, ljubav i sreća, muka i dragost iskazana prema svome vlastitom čedu.
Sine moj…Toliko puta izgovorena, olako uzeto zdravo za gotovo, nisam priznajem shvatala značenje te reči dok i sama nisam postala roditelj.
Sada kad sam roditelj pomišljam koliko ljubavi treba da ne povisiš ton na dijete čitav život , da ga odgojiš ljubavlju, primjerom , autoritetom.
Koliko neprospavanih noći, pokazanih zadataka, vožnje, priče i objašnjavanja je trebalo i gledam svoju decu i razmišljam da i oni neće znati koliko je trebalo dok sami ne postanu roditelji.
A onda, kad vidiš ko si bio, kakvo si dete bio, i koliko je trebalo svega…
Ponekad je bilo i kćeri draga, ali sine moj je bilo onako prirodnije i nikad se nisam ljutila na to.
Koliko odricanja, muke i bola je trebalo da prođe jedan čovek da bih ja danas bila ovde.
A ja ponekad uzmem sebi za pravo onako sebično da se naljutim na pokoji savet, ne odvojim pola sata vremena da nazovem roditelje, da odem da popijem kafu sa njima nakon radne nedelje jer, eto, meni treba neko vreme za mene.
Njima nije trebalo vreme za njih, oni nisu imali svoj život, a da u tom životu nije bilo vremena i prostora za nas. Ispunjavali su hirove, tešili i podizali, odricali se da bi imali sin i ćerka.
Strepili i bili budni i danas ništa od tebe ne traže, samo malo tvog vremena, a mi onako prokleto sebično i egoistično eto nemamo tog vremena.
Imamo, samo nećemo da se odvojimo od sebičnosti i neka me nešto pukne po glavi sledeći put kad samo pomislim da nema vremena, da neću otići da posetim roditelje.
Neka me Sila odozgo opomene da ću napraviti jasnu razliku između onih bitnih i nebitnih u životu.
Između onih koji su te nosili 9 meseci i izgubili pola zdravlja noseći te ispod svog srca i onih koji su puni praznih, lepuškastih priča, pričaju jedno, rade drugo, a misle treće.
Između onih koji su 4,5 godine nosili iste cipele da bi tebi bila plaćena školarina, da bi imao i nosio kao i druga deca u školi i na fakultetu.
Između onih koji te odbiju čim im ne trebaš i nemaju koristi od tebe i onih koji su sa ozbiljno narušenim zdravljem rekli: dobro sam i mogu sve učiniti za tebe.
Oprostite mi, moji dragi roditelji. Na sebičnosti, egoizmu, taštini i svemu onome što me udaljavalo previše od vas.
Oprostite mi što sam lutala negde između onoga što sam znala da treba da učinim i onoga što me vuklo na drugu stranu.
Želim da vam kažem hvala, da vam dam deo svog vremena truda, deo sebe, kao što ste i vi davali i dajete još uvek sve od sebe.
Ne želim da dajem više mrvice sa stola onome ko zaslužuje puno više, najviše.
Onome ko zaslužuje da bude na čelu mog životnoga stola.
Dok još nije kasno.
izvor zenskikutak.rs
