U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome u kojoj mjeri današnja medijska situacija u Srbiji liči na onu iz devedesetih. Sagovornice su bile Lila Radonjić, urednica nezavisne televizijske produkcije Mreža u Srbiji, i Snježana Milivojević, profesorka beogradskog Fakulteta političkih nauka. Bilo je riječi o tome kakav je danas položaj nezavisnih novinara, da li ljudi vjeruju lažima koje šire tabloidi, zašto je Pink omiljena Vučićeva televizija, kako Radio televizije Srbije i Vojvodine služe režimu, da li će nakon kažnjavanja novinara NIN-a uslijediti sudski procesi i protiv drugih novinara koji kritikuju vlast, kao i o tome da li su danas mediji stub Vučićevog režima na isti način kao što su bili stub Miloševićevog režima.
Omer Karabeg: Gospođo Radonjić, vi ste u Miloševićevo vreme radili u retkim nezavisnim medijima, a u takvom mediju radite i danas. Da li je i danas teško biti nezavisni novinar kao što je to bilo devedesetih godina?
Lila Radonjić: Mislim da je danas teže, jer je period devedesetih bio obeležen permanentnom borbom za nezavisne medije, ponekad i uspešnom, pa se dešavalo da u gradovima u unutrašnjosti Srbije imate male, ali moćne nezavisne televizijske kuće. Danas toga skoro da nema. Vladajuća garnitura je manje-više preuzela najveći broj medija, posebno elektronskih, tako da nema velike šanse za nezavisno novinarstvo. U Miloševićevo vreme u jednom trenutku moje kolege i ja iz Studija B i kolege iz B 92 mogli smo da otvaramo debate o vrlo ozbiljnim pitanjima. Danas takvih debata skoro da i nema ni na jednoj televiziji, niti imate potrebu da se debatuje o temama koje muče Srbiju i ceo region. I danas kao i u Miloševićevo vreme imamo neku vrstu ratne propagande – mi smo permanentno u vanrednom stanju i okruženi smo različitim neprijateljima, ali u Miloševićevo vreme su nam u redakcije upadale naoružane grupe koje su htele da nam diktiraju program. Danas toga, na sreću, još uvek nema, ali kako se stvari razvijaju – ko zna šta će biti.
Omer Karabeg: Da li mislite da je danas sloboda medija ugrožena na isti način kao u Miloševićevo vreme?
Snježana Milivojević: Mislim da nije ugrožena baš na isti način, ali možda u istom stepenu. Ovo je postkonfliktno društvo koje proizvodi polarizacije i konflikte koji su ponekad vrlo burni, ali to ipak nije isto kao što je bilo devedesetih. Međutim, današnje polarizacije se ne vide u medijama zato što je kontrola koja ugrožava slobodu medija velika.
Omer Karabeg: U Miloševićevo vreme u listu Politika imali smo po zlu čuvene “Odjeke i reagovanja” koji su služili za blaćenje Miloševićevih kritičara. Danas taj posao rade tabloidi, pre svega Informer. Mislite li da današnji tabloidi taj posao uspešnije rade nego što je to pre 25 godina radila Politika?
Hoću da vidim šta gazda laže
Lila Radonjić: Mislim da su tabloidi odgovorni za kreiranje permanentnog vanrednog stanja punog elektriciteta. To je šizofrena situacija – tabloidi stalno govore da je Kosovo Srbija, ali da je svako ko ode u Prištinu izdajnik. Zašto bi bio izdajnik ako je Kosovo Srbija? Takve apsurdne tvrdnje možemo svakodnevno da vidimo u tabloidima. Mene najviše brine neverovatno buđenje nacionalizma, posebno kod mladih ljudi, što je posledica ne samo politike ove vlasti nego i tabloidnog doživljavanja sveta oko nas. Naravno da neki čitači tabloida znaju da je ono što oni pišu laž i kada ih pitate zašto ih čitaju, oni kažu – hoću da vidim šta gazda laže. To je ovih dana u jednoj televizijskoj emisiji izgovorila Vesna Pešić. Ali, ovde nije reč samo o tabloidnom novinarstvu nego i o tabloidnom životu koji se građanima nudi kao model i koji je potpuno prevladao skoro u svim medijima, posebno elektronskim. To mi se čini kao jedan od najbezbolnijih načina cenzure. Ne morate više da zabranjujte emisije, nego kreirate program u kome nema mesta za emisije debatnog tipa i polemičnog tona.
Omer Karabeg: Da li mislite da ljudi veruju lažima i uvredama koje čitaju u tabloidima? Te novine imaju velike tiraže. Informer se hvali da ima tiraž od preko 100.000 i da je najčitanija novina u Srbiji. Znači li to da kada oni proglase nekog lopovom ili fašistom – da dosta sveta veruje u to?
Snježana Milivojević: Mislim da veruju – i to je vrlo opasno. Čak i kod onih ljudi koji tabloidima ne veruju, ne postoji jasna svest o tome da tabloidi u stvari definišu normalnost u društvu u kom živimo. Mi zaista živimo u svetu u kome tabloidi nisu eksces, nego norma. U današnjem svetu vlada tabloidna logika i tabloidni način razmišljanja koji dovodi do urušavanja svih vrednosti. Ne bi, međutim, tabloidi okupirali centralni prostor javnog života da nisu isturena ruka politike. Mislim da tabloidni govor itekako odgovara zvaničnoj politici. Posledice su, zaista, razarajuće i videćemo na šta će to izaći.
Omer Karabeg: Kada uporedimo televizijski program devedesetih i ovaj današnji, uočavamo jednu značajnu razliku. Ono što je nekada državna Radio televizija Srbije radila za Miloševića, to danas za Vučića radi privatna televizija Pink, koja zahvaljući svojim rialiti programima i emisijama turbo folk muzike ima veoma veliku gledanost. Vučić nastupa na Pinku kad god to poželi i do mile volje napada i ismejava opoziciju, koja nikada na toj televiziji ne dobija mogućnost da mu odgovori. A ako mu neko prigovari da zloupotrebljava medije on može reći – ja nisam svaki dan na javnom servisu nego na privatnoj televiziji, to je njihova odluka, a Evropska unija se upravo zalaže za privatizaciju medija.
Lila Radonjić: Nekada su u medijima postojali uređivački i programski saveti, a danas se emituje ono što je po oceni vlasnika medija rentabilno, što je profitabilno, što donosi visoke rejtinge, a mi na nesreću imamo premijera koji uživa u rejtinzima i koji bukvalno svakodnevno beleži koliko gledalaca prati njegove nastupe. To je nešto što diktira i programsku šemu. Njegovo svakodveno pojavljivanje na tabloidnim televizijama preselilo se i na neke ozbiljnije televizije, tako da se ponekad dešava da njegove konferencija za štampu prenose sve televizije koje postoje u Srbiji. To je do sada neviđeno.
Urlanje u studiju
Omer Karabeg: Ja mislim da bi Vučiću najviše odgovarao program u kome bi bio red rijaliti emisija, red njegovih nastupa – i sve tako. Čini mi se da se Pink približava toj šemi.
Snježana Milivojević: Mislim da Pink ipak ima malo više zabavnih emisija nego rialitija koji su se preselili na neke druge televizije. Ali svi se oni ispomažu, to je mešavima u kojoj ne možete da se snađete, a svi zajedno proizvode đubre i informativini talog koji je vrlo opasan. Čim je došla na vlast 2012. godine, ova politička garnitura je shvatila da će joj Radio televizija Srbije, kao javni servis, biti lojalna i da oko nje uopšte ne treba da se trudi. Shvatili su da su komercijani mediji prostor koji treba da osvoje, pre svega Pink. Stalo im je do popularnosti koju može da im obezbedi Pink i vrlo brzo su mnogi političari – bez obzira na to koliko su arogantni, agresivni, bezobrazni i isključivi – postali selebriti. Ovih dana gledala sam jednu od emisija na Pinku u kojoj su gosti bili glavni urednik Informera i glavni urednik Novog Standarda s jedne strane i Čedimir Jovanović i direktorka Inicijative mladih za ljudska prava – s druge. To nije bila debata, to je bilo urlanje u studiju i vi shvatite da je glavni urednik Informera tu došao da onemogući bilo kakav razgovor, da ga obesmisli. Ne – da iznese neki argument, ili mišljenje, ili da nešto objasni – nego da onemogući da se razgovara. Vidite neke ljude koji su se duboko ukopali u prošlost i brane neke mitove, izgubljene bitke, ratove, Kosovo – ne znam ni ja šta – i koji se konfrontiraju sa najliberalnijim delom mlade generacije, sa mladićima i devojkama koji su hrabro prekinuli tribinu na kojoj nastupa osuđeni ratni zločinac, a koju je organizovala vladajuća partija.
Vučić u svakom domu
Omer Karabeg: Gospođa Milivojević je pomenula javni servis. Češka, gde ja sada živim, sigurno nema najbolji javni servis u Evropi, daleko od toga, ali kada im premijer ili neki ministar dođu u dnevnik ili u neku emisiju, novinar na njih kidiše s neprijatnim pitanjima i ne ispušta ih dok ne dobije odgovor. Kako se novinari javnih servisa u Srbiji ponašaju prema Vučiću i ostalim funkcionerima vladajuće stranke? Mislim na RTS i RTV Vojvodine.
Lila Radonjić: Oni idu linijom manjeg otpora i naravno da nema insistiranja da se odgovori na pitanje, kao što uopšte nema ni neprijatnih pitanja. Mislim da je javni servis popustio pred Vučićevim željama da bude u svakom trenutku prisutan u svakom domu. Ne verujem da su oni uplašeni, ali verujem da pokušavaju da prebrode vreme koje nije dobro za novinarstvo. Jer, danas imate perfidnu cenzuru. Nisu samo cenzurisani mediji i novinari – ne verujem da možete da nađete lekara koji će da komentariše fotos ministra Lončara sa vođom Zemunskog klana. Opšti je stav da treba izbegavati medije, jer ako kažeš nešto što neće biti po volji onima koji danas vladaju, onda ćeš proći kroz toplog zeca i doživeti razne neprijatnosti – sve do onih najtežih. Sa druge strane – imate glavnog urednika Politike koji će otvoreno reći da je cenzurisao karikaturistu Dušana Petričića. On kaže da je prvo pokušao da ubedi Petričića da ne crta Vučića, onda da pravi tri karikature, pa da on izabere jednu, i na kraju je od Petričića tražio da mu temu svake karikature unapred najavi. Mislim da bi malo ko poverovao da će neko o cenzuri govoriti kao o velikom uređivačkom potezu, ali evo i to se desilo kod nas.
Omer Karabeg: Moglo bi se reći da je od svih preporuka Evropske unije, koje se tiču medija, vlast u Srbiji najdoslednije sprovela onu o privatizaciji medija. Najveći deo lokalnih medija je privatizovan, ali tako da oni sada mnogo žešće podržavaju vlast nego onda kada su bili u državnim rukama. Tako se privatizacija okrenula protiv slobode medija.
Snježana Milivojević: Mislim da je privatizacija u Srbiji sprovedena tako da se ugase kritički mediji i da vlasnici lokalnih medija postanu partijski lojalisti, ljudi bliski vlasti, koji će kroz projektno finansiranje dobijati državni novac i raditi na promociji vlasti. U medijima je uspostavljen jedan potpuno novi klijentelistički sistem.
Laž je postala legalna
Omer Karabeg: Pre izvesnog vremena slušao sam izveštaj novinara Radio televizije Pančevo, koja je pre privatizacije važila za jedan od najboljih lokalnih medija u Srbiji. Taj novinar je izveštavao o tribini nezavisnog predsedničkog kandidata Saše Jankovića u Pančevu, ali tako da nije preneo nijednu reč od onoga što je Janković tamo rekao, već je od prve sekunde krenuo sa optužbama protiv njega – i tako do kraja. To uopšte nije bio izveštaj, mada je bio u formi izveštaja, nego napad. Kako im je uspelo da Radio televiziju Pančevo, nekada stvarno dobru kuću, pretvore u takvo sredstvo propagande?
Lila Radonjić: Kako im je uspelo da unište B 92 i Studio B, perjanice nezavisnog novinarstva? Uspelo im je zato što se poslušnost nagrađuje, a neposlušnost kažnjava. Nijedan od medija koji je privatizovan, nije pokazao nikakve profesionalne kvalitete. Danas se na Studiju B, koji je nekada bio ozbiljan medijski prostor, po ceo dan prodaju minđuše. Danas u novinarstvu ne važi ono pravilo da su činjenice svete, a komentari slobodni. Niti su činjenice svete, niti su komentari slobodni. Mi živimo u vremenu u kome može da poskupi hleb, a da mediji jave da je pojeftinio. Uzmimo ovu besprimernu krađu na računima za struju. Umesto da o tome imamo debatu, neku vrstu pobune, iskazivanje solidarnosti sa pokradenim ljudima, vlast to pretvara u svoju pobedu hvaleći se kako je uočila krađu. Imamo potpuno iščašenu i šizofrenu situaciju u kojoj građani ne znaju šta je istina a šta laž, ne znaju da li da veruju svojim očima ili onome što piše u novinama. Laž je postala legalni instrument, način života i pristajanje na tu laž evidentno je u Srbiji.
Omer Karabeg: U poslednje vreme novinari idu i na sud zbog kritičkih tekstova o funkcionerima. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović nedavno je tužio NIN zbog kritičkog teksta o njemu i sud je ekspesno osudio taj list na novčanu kaznu. Mislite li da sledi povratak na onu praksu slanja novinara na sud, koja je bila jako raširena u Miloševićevo vreme?
Snježana Milovojević: Ja mislim da je to sada i opasnije zato što se predstavlja kao akt pravne države. Slučaj NIN-a je baš paradigmatičan. NIN je osuđen zbog toga što je pisao o odgovornosti ministra unutrašnjih poslova za događaje u Savamali. Reakcija javnosti na rušenje u Savamali bila je jedini trenutak buđenja kritičke javnosti poslednjih godina. Ono što se dogodilo u Savamali primer je zloupotrebe policije, pravnog sistema i državnih institucija da bi se zaštitili interesi jednog investitora, jednom rečju to je metafora nezakonitosti u kojoj živimo. I nakon izlaska ljudi na ulice, nakon onolikih protesta, nakon prisluškivanja i privođenja aktivista građanske inicijative Ne da(vi)mo Beograd – jedini sudski proces koji je vođen u vezi sa Savamalom je proces povodom tužbe ministra policije koji je navodno kao građanin bio uvređen zbog kritičkih tekstova o njemu. Sve je tu farsično – i to da privatni građanin tuži novine, i to da sudija smatra da ima zakonskog osnova da se osude novine zbog toga što su tražile odgovornost ministra policije. To je potpuna besmislica. Novinarska zajednica nije zaboravila ni gašenje uglednih emisija, kao što je bio Utisak nedelje, ni odlazak uglednih novinarki i skidanje njihovih emisija, a ni onu izložbu o takozvanim necenzurisanim lažima, čiji su zidovi bili oblepljeni krhotinama kritičkog novinarstva i rečima intelektualaca, koji su bilo kada i bilo šta kritički rekli o ovoj vlasti. Ova serija ataka razlikuje se od sličnih ataka devedesetih godina po tome što je danas reč o selektivnoj represiji – na udaru su najistaknutiji mediji i pojedinci sa kojima se vlast obračunava da bi to bio primer ostalim. Tako se ućutkuju medijska zajednica i novinarska profesija.
Čudesni voz kapetana Dragana
Lila Radonjić: Koliko znam, pored kažnjavanja NIN-a, ima još presuda protiv novinara, kao i suđenja koja su u toku. Mislim da će se tome pribegavati u svakoj mogućoj situaciji, jer se ovde svaka krtika vlasti doživljava kao napad na državu, na Srbiju, na autoritet, na integritet – i već šta se sve pominje. Uzmite slučaj kosovskog voza, tu karikaturu nacionalne politke, taj pokušaj da se slanjem tog oslikanog voza na Kosovo demonstrira nacionalni ponos, dostojanstvo i vladanje Kosovom. Nezavisni mediji su to razotkrili, pokazali su farsičnost tog čina, ali je svaki pokušaj da se o tome ozbiljno razgovara propao, jer vlast nije bila na to spremna. Sve me to podseća na ono vreme kada je kapetan Dragan promovisao nekakav voz koji navodno bez šina juri po ratištima i čini čuda. Tako se i danas ovde veruje u čuda i mislim da postoji opasnost da se čuda treiraju kao mogućna rešenje. Pa jedno od tih čuda jeste kosovski voz ili Tramp koji će vratiti Kosovo Srbiji. To je danas glavna tema naših medija koji su puni Migova i raznog oružja koje treba da odbrani nekakav naš suverinitet za koji ne znamo ni ko ga ugrožava. Te teme dominiraju u medijima i oni ih se drže uvereni da time brane i partiju, i premijera, a samim tim i vlasti koju imamo.
Omer Karabeg: Da li su danas mediji stub Vučićevog režima na isti način kao što su bili stub Miloševićevog režima?
Snježana Milovojević: Mislim da jesu – zato što je naš premijer svoje temeljno političko obrazovanje stekao u krilu Miloševićevog režima. Njegova retorika, način vođenja politike, njegov pogled na svet i instrumenti kojima se služi definisani su tada i od toga nema odstupanja. Uostalom, ta njegova partija je jedan retrogradni politički projekt, ali on uspeva da obezbedi podršku tom projektu oslanjajući se na činjenicu da se u vremenima krize i straha veliki broj ljudi oseća nesigurnim. A da bi funkcionisala ta strategija stalnog pozivanje na nacionalnu ugroženost i stalnog fabrikovanja opasnosti koja preti od suseda – potrebni su mediji. Ovde se sve radi u televizijskom studiju. Sva politika se vodi u studiju, tamo se kreiraju problemi, pa se onda tu kao rešavaju. Mogla bih da navedem čitav niz takvih primera. Kada je gospođa Radonjić pomenula Migove i ugroženost suvereniteta, pade mi na pamet da se nedavno cela država tresla zbog navodnog pokušaja atentata na premijera i navodnog pronalaženja oružja kojim je trebalo da se izvrši taj atentat. Prekidan je televizijski program, vađeni su neki dosijeji, govorilo se o državnom udaru. Danas više niko ne zna o čemu se tu radilo, niti će se to ikada saznati. Upravo za takve stvari su potrebni mediji. Oni su fabrika za konstantnu proizvodnju skandala, za lansiranje problema i njihovo “rešavanje” i za onemogućavanje svake alternative. Mediji služe da ućutkaju i onemoguće svaku kritiku i da proizvode apatiju i nezadovljstvo – pre svega apatiju koja je njihov glavni proizvod.
Lila Radonjić: I ja mislim da su mediji jedan od osnovnih stubova Vučićevog režima. Uverena sam da je u pitanju ne samo režimska potreba, nego i Vučićev lični odnos prema medijima. Mislim da je on opsesivno vezan za medije. Tu opsesivnost pokazivao je kao ministar za informisanje za vreme Miloševićevog režima, a pokazuje je i danas. Kod njega vidite veliki prezir prema novinarima, ali istovremeno i potrebu da im se lično obraća, da ih oslovljava po imenu. Vučić ima potrebu da stalno bude prisutan u medijima. Mediji su njegovo glavno oružje. Mislim da je on shvatio da je program koji se svodi na red muzike – red politike dobitna kombinacija koja itetako uspeva u Srbiji. Televizije su, naravno, svoje programe prilagodile toj njegovoj želji i danas bukvalno imate red muzike, red politke i nešto malo reportaža, ali u svakom slučaju dominantna programska šema je – malo pevamo, malo pričamo, uglavnom laži.
