Imenovanje Metjua Palmera za specijalnog izaslanika SAD na zapadnom Balkanu jeste odluka koja pokazuje da je Vašington konačno shvatio da samo direktno učešće može staviti tokove na zapadnom Balkanu na pravi put, kaže u intervjuu za GazetaEkpress politički analitičar i aktivista civilnog društva Agon Maljići.
Otkako ga je direktno imenovao američki državni sekretar Majk Pompeo, Palmerova moć biće mnogo veća, napominje Maljići i dodaje da njegovo imenovanje ima za cilj da podstakne procese u kontekstu pronalaženja rešenja koja učvršćuju put regiona ka NATO integraciji i umanjuju uticaj istočnih struja (jer je put ka EU maglovit).
“Njegovo imenovanje za specijalnog izaslanika za Balkan uopšte podrazumeva razumevanje američke administracije da je za razrešavanju kosovsko-srpskog konteksta – koji se smatra prioritetom – potrebno regionalno upravljanje, i zato kreće širom Balkana. Prošle godine se videlo da su Albanija, Bosna i Makedonija takođe bile zainteresovane i uticale na pronalaženju rešenja – tako da bi specijalni izaslanik mogao direktno da manevriše između svih ovih faktora”, napominje Maljići za GazetaEkspres.
Da li je njegovo imenovanje signal da Vašington želi rešenje do leta 2020?
Imenovanje Palmera između ostalog ukazuje na neposredan interes Državnog sekretara Pompea za jačanje dijaloga između Kosova i Srbije, ali i za direktno uključivanje u njegovu završnu fazu. Međutim, stiče se utisak da postoje politički motivi za postizanje dogovora do 2020. kada se završava mandat Trampove administracije. Ali to možda nije presudan motiv jer su Kosovo i Balkan marginalna pitanja u širokom spektru pitanja koja se tiču spoljne politike SAD ili čak američkog biračkog tela.
Problem je širi od pojedinačnih političkih sfera ove administracije i tiče se američke bezbednosne strukture u regionu. SAD je trebalo da zaključe da samo njihova direktna uloga u regionu može nastaviti put, pored gubitka evropske perspektive na balkanske zemlje, jačanje kineskog i ruskog uticaja i paralelno uvođenje Kosova i Srbije u izborne procese sa neizvesnim epilogom.
Što se tiče uloge EU, tačnije Nemačke, dan pre posete Kosovu, nemački poslanik Peter Bajer izneo je predlog da EU ima specijalnog predstavnika za dijalog između Kosova i Srbije. Tokom posete Beogradu, takođe je rekao Vučiću da ideju o “dve Nemačke” smatra rešenjem problema Kosova i Srbije. Kako komentarišete ova dva predloga i smatrate li ih pokušajem Merkelove da se suprotstavi Trampovim inicijativama o dijalogu?
Uloga i težina Nemačke u regionu u velikoj je meri umanjena očiglednim nedostatkom evropske perspektive na Balkanu, a pre svega francuskim „vetom“ na proširenje regiona, a da nije urađena unutrašnja reforma. Sada je jasno da proširenje na Balkan neće biti na dnevnom redu Evropske unije barem tokom ovog mandata Evropske komisije, što će biti potvrđeno ovog oktobra u slučaju otvaranja pregovora s Albanijom i severnom Makedonijom.
I Srbija je dobila signale da članstvo nema na vidiku. Nemačka i Merkel pokušavaju da zadrže svoju vodeću ulogu u regionu, ali više nemaju presudnu moć koju su imali pre nekoliko godina upravo zato što im je Francuska odsekla moć. Odsustvo bilo kakvog pritiska od EU eliminisalo je glavni motiv za nastavak dijaloga ili postizanje rešenja u okviru nemačke mišljenja: Koji motiv Srbija ima za postizanje sporazuma ili priznavanje Kosova ako nema izgleda za članstvo u EU? Kakav motiv ima Kosovo za računanje na Nemačku ili dijalog pod nadzorom EU u vreme kada je EU izgubila glavnu polugu pritiska na Srbiju?
Zbog toga sam vrlo skeptičan prema zahtevima i pozivima koji dolaze iz Nemačke ovih dana, iako uprkos činjenici da je ona ključni saveznik Kosova, u ovom trenutku u odnosu na Kosovo to je važno samo u pogledu viza (Francuska to takođe čeka). . Nemačka nema šta da ponudi Srbiji u zamenu za sporazum i natera je da prizna Kosovo. Stoga Srbija bez ustručavanja želi da postane deo evroazijskog tržišta sa Rusijom, produbljuje saradnju sa Kinom i lagodno joj je nastaviti sa sabotažom kosovske državnosti.
Juče je američki predsednik Donald Tramp smenio Boltona, jednog od najviših zvaničnika Bele kuće koji je više puta bio protiv Kosova. Čak se kaže da je Bolton bio razlog zašto je Vašington otvoren za razgovor o pitanju korekcije granice. Kako vidite takvu odluku? Da li Kosovo treba da to smatra pozitivnim potezom i zašto bi se donela takva pozitivna odluka za Kosovo?
Bolton je bio samo deo priče o promeni američkog stava o nepovredivosti granica (zbog položaja koji drži savetnik za bezbednost) ali situacija je daleko složenija od banalnog mita koji je ugrađen u našu političku i medijsku scenu, što je sve to svelo na stav o ličnosti “Bolton”!
Pragmatični američki stav o pitanju granica uživa daleko širu podršku unutar administracije nego što mislimo, uključujući Stejt Department, Ministarstvo odbrane, Savet za nacionalnu bezbednost, takozvanu “obaveštajnu zajednicu” ili čak na institutima i istraživačkim centrima u Vashingtonu. Takav stav nije izgrađen na individualnim preferencijama, već na strateškim orijentacijama i zabrinutosti oko bezbednosne arhitekture.
Stavovi američke spoljne politike koji se bave arhitekturom svetske bezbednosti prolaze kroz uvid više agencija, i naivno je misliti da je Bolton bio jedini faktor u formulisanju politike ili da bi njegov odlazak značio kraj te politike. Bolton je bio problematična ličnost zbog svog opšteg nacionalističkog stava, konfrontacijskog pristupa i želje (ambicije) da preuzme kontrolu nad političkim odlučivanjem o mnogim pitanjima.
Tokom prošle godine on i sekretar Pompeo postali su jaki konkurenti i rivali unutar administracije zbog „sfere uticaja“. Pompeo je izašao kao pobednik jer se Boltonu neprestano smanjivao delokrug pitanja kojima se bavio, dok je Tramp gubio strpljenje s njim. Sada se čini da je imenovanjem gosp. Palmer kao specijalnog izaslanika Stejt Departmenta dobio potpunu kontrolu nad balkanskom politikom. I ovde ne očekujem neke promene u pristupu od prošle godine, naime pragmatičniji pristup bezbednosnim granicama i arhitekturi u regionu.
Ono što bi trebalo biti jasno jeste da taj politički pristup ne potiče iz bilo kakve anti-albanske ili prosrpske tendencije, a kamoli pojedinačne, već iz realnog čitanja bezbednosnih pitanja. Ponovo smo u eri „rivaliteta velikih sila“ i Sjedinjene Države danas vide sve iz perspektive održavanja kontrole nad oblastima od interesa, dok su za naš region glavna briga Rusija i Kina.
