Polagao sam socijalnu psihologiju, ali političku psihijatriju nisam, a ne znam da li i postoji. I to će biti potencijalna slabost ovog teksta. Nerado počinjem u prvom licu, sopstvenim primerom, kad sam pre više od dve godine „imao čast“ da mi se ime pojavi u tabloidu nad blatoidima, beogradskom Informeru.
Pred tadašnje predsedničke izbore pitali su me u jednoj TV-emisiji o tadašnjem kandidatu Saši Jankoviću. Između ostalog, rekao sam da mi se čini da je glas za njega glas onih koji su za normalnu i građansku Srbiju.
Odmah sutradan na naslovnici pojavila se Jankovićeva slika sa naslovom kako njegovi portparoli tvrde da „ko ne glasa za njega, taj nije normalan“. Na unutrašnjoj strani – prepričavam – uz izvitoperavanje izjave dodato je da je to za zloglasnu CIA-televiziju izjavio već osvedočeni nepatriota.
Dosta kasnije, tokom leta, rođak u selu 250 kilometara od Beograda mi kaže kako je jedan komšija, glavni SNS-ovac, pre toga radikal, s kojim sam u korektnim odnosima, a u ranijim „normalnim“ vremenima bio čak u odličnim, jako ljut na mene jer sam ga optužio da nije normalan. Tih dana je na njivi mog oca izgorela slama posle žetve.
Čak i da ovo nije bilo posledica tabloidnog falsifikata, prilično dobro govori o „duhu vremena“, sakaćenju javne reči i javnosti u Srbiji.
Preziri ‘ludog naroda’
Sam pojam normalnosti, videćemo kasnije i ludila i ludosti, kao i mnogi drugi, u političkoj Srbiji počeo je da se pojavljuje kao da je obrađen u Orwellovom „ministarstvu istine“. S tim da je kao i sve ovde „udvostručen“ u ogromnoj podeli društva koja se iz dana u dan produbljuje.
Jer, kad se istovremeno u javnim nastupima predstavnika vlasti, posebno (sada) predsednika Vučića ističe ono isto čime je u gornjem primeru epitetirana Jankovićeva opcija – zalaganje za „normalnu i pristojnu Srbiju“ za drugu će stranu to sve češće biti znak „nenormalnosti“. I obrnuto!
Uzgred, i semantička sudbina ovih „teških“ reči u kolokvijalnom govoru transformisana je u suprotna značenja – od najnevinijih poput „luda“ žurka ili provod do ushićenja da je nešto „nenormalno dobro“.
Za granični, pak, primer na političkoj strani može da se uzme slučaj iz devedesetih, kada je sve i počelo. Vrhovnik Hrvatske Franjo Tuđman lako se složio sa krajinskosrpskim liderom, psihijatrom, drugarom Ćosića&comp, dr. Jovanom Raškovićem da su Srbi „lud narod“.
Uprkos tome što bazična sociologija ne trpi lepljenje individualnih osobina čitavim nacijama, u ovom pogledu od velike važnosti je što dominantan broj ljudi u ovoj sredini tu zakonitost – prezire. (Možda ne tako snažno kao što je Vučić onomad prezrivo naglasio da prezire intelektualce koji ne misle poput njega).
Temu (ne)normalnosti i individualnog i političkog ludila i ludosti na srpskoj sceni na drastičan način ovih dana je u „vaskrslom“ tok šou Olje Bećković oživeo karikaturista Dušan Petričić. A samo dva dana kasnije dobila je i zanimljivo političko „umivanje“. Otuda se može prilično pouzdano zaključiti da će se balans (ne)normalnih reagovanja na nenormalnost u ponašanju vlasti u budućoj političkoj borbi kretati između Petričićevih „otrovnih“ ocena i te umivenosti.
Uvređena baba i ‘ludak’ sa stadiona
Govoreći o svom odnosu prema vlasti, posebno prema vođi, Petričić je pribrano i ne upotrebljavajući reč ludilo, osim kao „pomoćnu“ nedvosmisleno aludirao baš na to. „To nisu normalni ljudi“, ocenio je vlast; predsednik za koga se usteže da mu pomene ime u svojim obraćanjima „glumi ili uvređenu babu ili ludaka sa stadiona“; „ovaj manijak“ se ocu radnika poginulog u fabrici municije u Lučanima obraća.
Ocenio je, uz blago negodovanje voditeljke, da naprednjaci na vlasti žele da pokažu da su „bolji od Hitlera i Gebelsa“, time što su ih proučili „i ne žele da ponove njihove greške“ i zaključio da ne smemo dozvoliti da nas „baraba sa stadiona uči lepom vaspitanju“.
Aleksandar Ivanović, potpredsednik Demokratske stranke „u rekonstrukciji“, inače član Tadićeve dosadašnje SDS i bratanac Olivera Ivanovića, ne slučajno, priklanja se novoj leksici. I u jednom intervjuu kaže da su „protesti razbili strah i apatiju i građani više ne žele da nemo posmatraju sve njihove ludosti“. Ludosti vlasti, treba li pojašnjavati!
Dakle, i bez vatre, na osnovu političkog promišljanja, jedna zaista „nova nada“ na političkoj sceni će aktivizam protivničke strane, vlasti okarakterisati kao ludiranje. I što je najindikativnije to će biti samo ovlašna (i tačna) ilustracija ne samo pominjane podele koju vlasti podstiču više no njeni protivnici. A nažalost, u dobroj meri je i tačna procena pomenutog aktivizma.
Zašto sam ova dva primera koji odlično govore sami za sebe, okarakterisao tek kao „oživljavanje“ teme?
Raškovićevo pominjanje „nacionalne ludosti“, kao ni početak višepartizma u Srbiji ne mogu se pouzdano staviti u uzročno-posledičnu vezu sa potonjim događanjima i vređanjima ove vrste, već su pre puki sinhronicitet. Ali, nema sumnje da „psihijatrijske“ aluzije i otvorene uvrede i povrede zakona ne samo da koincidiraju, već su i posledica srozavanja javne reči u zemlji. Posebno u Skupštini Srbije koja se neretko s pravom poredi i poistovećuje sa nepristojnim rijalitijima, debelo stimulisanim iz vlasti.
Poslednji parlamentarni period od uspostavljanja SNS-vlasti po tome je posebno karakterističan. Bez podsećanja na sve slučajeve takvih uvreda u društvu i parlamentu, indikativna su dva povezana slučaja.
Svojevremeno su se poslanik i lider Nove stranke Zoran Živković, ali i neki drugi opozicioni političari van Skupštine, asocirajući na ludosti/ludilo zalagali za – obavezne lekarske preglede izabranih funkcionera. A pošto tako šta nije prihvatano, nisu se libili da javno govore o neuračunljivosti ili „psihijatrijskoj interesantnosti“ pojedinaca.
Revanši nisu bili ni malo nežniji, a relativno nedavno je poslanik Marijan Rističević „zauzvrat“ bio „pronašao“ da Živković nije služio vojsku, a da je razlog iz tog domena medicine.
Pamti se i slučaj kada je za potrebe kampanje vlasti protiv firme i lista Kurir (dok nije bio „legao na rudu“, a sad i prodat) javnosti obelodanjen lekarski/psihijatrijski nalaz jednog od bivših direktora što su omogućili zvanični organi. Bez ikakvih zakonskih posledica.
‘Pije li dete rakiju?’
U poslednje vreme, bez kočnica i zazora deo društvenomrežne, posebno „tviteraške“ polujavnosti, međutim, operiše sa sličnim kavlifikacijama o prvom čoveku države. Mora se pritom reći i da sam „napadnuti“, što direktno, što indirektno daje tome povoda. Primera radi, njegova nedavno izgovorena rečenica „pa neka posle opet kažu da sam lud“ može se naći u bezbroj sličnih oblika iz raznih perioda vlasti na svakom internet pretraživaču.
S druge strane, Vučićevi svakodnevni, svakosatni govori i obraćanja jaavnosti uvek su garnirani brojnim nesuvislostima koje ako nisu karakteristične za stanja neuračunljivosti, u najmanjem su nepristojne i nedržavničke. Samo poslednjih dana „istakao se“ prilikom posete poplavljenima – (jedim u nizu) ponižavanjem direktora Puteva Srbije koji „voli da popije“, pitanjem petogodišnjaku „pije li rakiju“, dok je ocu poginulog radnika na kraju odbrusio da on nije radio na „manekenskoj pisti“ već u fabrici municije.
Pozvao je, takođe, na tuču sociologa Jovu Bakiću i još trojici lidera SzS, sabirajući njih četvoricu u „neka dođu sva petorica“.
I tu je gvint: dok se površna javnost seirila „dokazom“ za „dijagnozu“ jer „on ne ume ni da sabira“ na političkom planu „lomile“ su se mnogo krupnije teme.
Postojeći deo nepostojeće nauke „politička psihijatrija“ će kad-tad dati odgovor, ali nepostojeća nauka već sad može da vidi. Prevejani, iskusni i lukavi političar svakako „ne mlati“ toliko u svetu, ili bar podnošljivo da se toleriše. Sve je „gluma“ za famoznu domaću javnost koja se (i time) dodatno zarozava u domenu javne reči i kulture dijaloga. Takođe, a i to je pomenuto u citiranoj emisiji – radi stvaranja „halabuke usled koje više ne čujemo jedni druge, niti imamo pet minuta da razmislimo nasamo o bilo čemu“ i da nam se dokaže da smo „narod idiota“.
Bez sumnje, značajno je i to što u zoni takvog „diskursa“ na njega bivaju navučeni i drugi njegovi učesnici, svi kriterijumi padaju. A vladajuća garnitura je za sve to institucionalno spremnija, upornija, jača, medijski dominantnija, njen će govor i odgovor uvek značajnije uticati na javnost. Ili polujavnost polusveta. Rejtingu dovoljno!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
