Ulazim na zadarski aerodrom i stavljam masku na lice. Pamučna je i lepa, bela sa šarenim tufnicama. Prija licu, a iako znam da ne štiti, ipak sam je kupila online preko jedne britanske web stranice. Oprala sam je za put, tj. pre nego što sam krenula nazad za Milano. Sedamnaesti je dan avgusta, čekam svoj večernji let za Milano i čitam da su maske u Italiji opet obavezne na otvorenom, tj. na mestima gde postoji mogućnost grupisanja ili veće koncentracije ljudi.
Nakon rigoroznije kontrole na milanskom aerodromu, merenja temperature i ispunjavanja formulara, u kojima se ostavlja izjava da niste zaraženi virusom COVID-19, po dolasku u Zadar, sve je izgledalo sasvim normalno. Osim pasoške kontrole, drugih nije bilo. Barem, ne za mene.
Od aerodroma do mog malog mesta, ima nekih trideset minuta kolima. Prolazim kroz centar Zadra i sve izgleda sasvim normalno, kao i ranije, kao prošlog leta. Primećujem da ima manje ljudi, tj. turista. Oni koji su ipak odlučili da doputuju u Hrvatsku, šetaju u većim ili manjim grupama, sede u kafićima, jedan pored drugog. Na trenutak mi se čini kao da virus ne postoji, ili da je ikada postojao. Barem ovde u mom kraju, na Jadranskom moru, u Dalmaciji, u komšiluku moje druge kuće, kojoj se svakog leta euforično vraćam, kažu da korone nema.
Nevjerica, vicevi, ali i distanca
Mom povrataku, mnogi su se obradovali. Riba na gradelama, domaće vino, sir i masline. Rođaci, susedi, prijatelji koji su uspeli ranije da stignu u svoje vikendice, iz neke od zemalja dijaspore, pripremili su mi feštu. Baš onakvu, kakva i priliči, dalmatinsku.
Prošla je godina od kada sam se sa mnogima od njih poslednji put videla. A ova, koja ostaje za nama bila je drugačija i nekako teška. Nismo se pozdravili kako dolikuje, više na moju inicijativu, te na negodovanje nekih od rođaka. Žalim se da nije bilo jednostavno u karantinu u Italiji, dok jedna od mojih komšinica, pokušavajući da me izljubi, kaže da je ovde skoro sve bilo normalno, i da ih je korona zaobišla, dodajući kako sada više i ne veruje da ta korona uopšte postoji.
Kaže takođe da me je gledala na televiziji i da je ponosna na mene. Moj suprug mi šapuće, da kada je on stigao pre dva meseca iz Italije, zemlje u kojoj je bilo najviše slučajeva zaraženih i umrlih od korone virusa, neke komšije nisu htele da mu priđu ni na dozvoljen metar preporučene distance. Moji prijatelji iz Nemačke govore da su i sami bili u neverici prvih dana kada su stigli, i da nisu tek tako mogli da su naviknu na šale, ali i verovanja da virusa nema. Međutim, posle nekoliko dana, i dalje na oprezu, sada su već opušteniji.
Prvo veče je bilo zabavno i puno utisaka. A posle više čaša vina, uspela sam ipak da zadržim distancu sa prisutnima, onu na koju sam prethodnih meseci i navikla.
Nisu svi pasoši isti, posebno ne u vrijeme korone
Neposredno pre dolaska u Hrvatsku dobila sam italijansko državljanstvo. Čak sam i zakletvu dala, izgovarajući ispod maske, one sa tufnicama, fraze Italijanskog ustava. Pre toga sam bila samo državljanka Srbije.
Spremam se za plažu, dok čitam poruku od prijateljice iz Srbije, a koja takođe ima kuću blizu moje. Žali se da ne uspeva da uradi PCR test koji je potreban državljanima Srbije, a koji žele da letuju u Hrvatskoj. Tih dana, Srbija, pored Bosne postaje crvena zona za mnoge zemlje Evropske unije. Italija tada zabranjuje ulaz Srbima, kao i Bosancima u njihovu državu, dok Hrvatska zahteva negativan test. Prijateljica mi piše takođe, da je njena drugarica sa porodicom dan ranije ipak otputovala u Hrvatsku, ali da ista ima dvojno državljanstvo, tj. i ono hrvatsko, pa njoj i porodici PCR test nije bio potreban.
Silazim na plažu, onu ispod kuće, i razmišljam o svojoj privilegiji dobijanja italijanskog državljanstva, baš u ovo nezgodno vreme, a kada je korona virus počeo da prepoznaje pasoše, nacije i granice. Svakako, trebalo je više od deset godina da ga dobijem. Iako je Italija bila jedna od najrizičnijih zona pre samo par meseci, Hrvati nisu uveli obavezan karantin ili negativan PCR test za italijanske državljane, a koji tokom leta rado putuju na hrvatsko primorije. Takođe ga nisu uveli za Nemce, Austrijance, Slovence, Čehe, Poljake, Mađare i sve one narode koji čine najveći broj turista svake letnje sezone. Dok za Srbe, Bosance, Makedonce ili Crnogorce, negativan test za ulazak u ‘lepu našu’ još uvek je obavezan.
Na plaži nema puno ljudi, mada je rano jutro. Konačno osećam slobodu. Posle kratkog sna, dobijam poziv od prijatelja, koji je već saznao da sam tu. Poziva me na filmsku projekciju nekog dokumentarnog filma u novom bioskopu i kulturnom centru u poznatom turističkom mestu Sveti Filip i Jakov. Kaže mi da će posle filma biti održan i koncert lokalnog rock benda, kao i organizovan odličan ketering. Prihvatam poziv, iako znam da bioskop u vreme korone nije dobra opcija. Ali, ako već svi idu…
Mjere koje se ne poštuju
Maska na hrvatskom primoriju nije obavezna, osim u zatvorenim prostorijama. U mom kraju se retko nosi, eventualno oko vrata, na čelu, laktu, ispod nosa, a obavezno se skida kada sa nekim povedete razgovor, jer domaći sagovornici, pored toga što su veoma glasni, ipak žele biti sigurni da ih jasno čujete.
Pre početka filma, prijatelj je održao kratku prezentaciju o filmu i projektu restauracije bioskopa, u holu istog, vrlo malom prostoru, nekih dvadesetak metara kvadratnih, prepunog publike. Bioskopska sala je veća, ali ne i prevelika. Film je počeo, a tada sam primetila da su svi, barem oni u mojoj blizini, skinuli maske sa lica, kako bi na miru odgledali film.
Posle projekcije, pojedini akteri, te ekipa koja je radila na filmu, slikali su se sa fanovima i prijateljima, a ja sam ipak pokušavala da pobegnem iz gužve. Koncert je počeo. Međutim, ipak sam odlučila da ubrzo odem kući, jer nije pametno biti među svim tim ljudima.
Od ‘COVID free’ do crvene zone
U jeku turističke sezone, a kada je sve više stranih turista masovno počelo da dolazi na letovanje, zvanični podaci su govorili da je Hrvatska sigurna zemlja i da slučajevi zaraze nisu alarmantni, te su uglavnom prošireni među mlađom populacijom, bez ozbiljnijih simptoma.
Jedna od mojih najboljih prijateljica koja godinama živi u Holandiji, došla je ovoga puta kolima da me poseti. Ona i njen momak planirali su da se zadrže nekoliko dana u mojoj kući. Međutim, baš tih dana, Holandija stavlja Hrvatsku na narandžastu listu i preporučuje svojim građanima da se vrate u domovinu. Tek što su stigli, posle samo jednog dana, odlučuje da se vrate. Odgovorni su i veruju svojoj državi.
Komšinica me već danima zove da idemo da vežbamo u njenoj teretani. Govorim joj da to ipak nije dobra ideja. U italijanskim medijima govore o konstantnom porastu broja zaraženih u Hrvatskoj. Ona ne veruje u to.
Umesto teretane, odlazimo na jednu od paznatijih plaža u Zadarskoj županiji. Zapravo resort koji prima od 1500 do 2000 ljudi. Na ulazu nam mere temperaturu. Radoznalo pitam, šta se dešava sa gostima koji imaju temperaturu. Službenica sa maskom ispod nosa mi odgovara, da oni sa temperaturom malo sačekaju na ulazu, dok im ista ne spadne, pa onda uđu.
Peščana plaža u borovoj šumi je kao raj na zemlji. Čini mi se da ipak ima previše ljudi na istoj, posebno u plitkoj vodi. Odlazim na deo plaže sa stenama. Gledam video mlade italijanke koja letuje na jednoj od poznatijoj plaži, na ostrvu Pag, poznatoj posebno po svojim klubovima i noćnom životu. Mlada devojka, poprilično vesela, tvrdi da korone neme, da je nestala. Video je postao odmah viralan, a u italijanskoj štampi se sve više piše da se veliki broj mladih građana Italije, vraća u zemlju iz Hrvatske, pozitivni na korona virus. Iz tog razloga, nadležni u Italiji razmišljaju o obaveznom testu, a možda i obaveznom karantinu.
Obavezan test i neobavezan karantin
Od 15. avgusta PCR negativan test je obavezan, za osobe koje u Italiju dolaze iz Hrvatske, Španije, Grčke i Malte. Karantin nije obavezan, ali se preporučuje. Moje letovanje se za dva dana završava. Pokušavam da zakažem testiranje u Zadru. Niko mi se ne javlja na telefon, niti odgovara na mejl. Odlučujem da ipak uradim test u Italiji, što je takođe moguće po dolasku. Mediji tvrde da će na aerodromima biti organizovana brza testiranje za sve putnike koje dolaze iz ovih zemalja. Međutim, jedan od najvažnijih italijanskih praznika “Ferragosto” je tada bio u punom jeku, pa su brzi testovi ipak malo zakasnili.
Čekam jedan od poslednjih letova u zadarskoj zračnoj luci. Avion za Milano poleće u 23 i 10. Posle njega ima još jedan noćni let za Zagreb. Aerodrom u Zadru je mali, najviše prometa ima tokom letnje sezone. Službenik na check-in se žali da letova ima manje za 50 posto u odnosu na prošlu godinu. Osim uglavnom lokalaca koji putuju za Zagreb, dok čekam avion, primećujem da su putnicu na mom letu, uglavnom mladi Italijani koji se vraćaju sa letovanja, većina njih sa Paga, pretpostavljam. Let do Milana je izuzetno kratak, nekih četrdeset minuta, a verovatnoća da dobijem virus u istom, želim da verujem nije tako velika.
PCR test još uvek nisam uradila. Već sedmi dan, u neobaveznoj izolaciji, čekam da me zovu. U nadi da avioni i mladi putnici u njemu ipak neće biti uzrok, u slučaju da test bude pozitivan. Jer virus je svuda oko nas, iako sam na trenutak pomislila da više ne postoji.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
