Učešće Srbije u dvije vojne vježbe, ocjenjuje se kao najnovije izbjegavanje konačnog opredjeljivanja Beograda između Washingtona i Moskve.
Srpska neutralnost je prvi put istovremeno bila na radaru NATO-a i Rusije, za vreme trilateralne vežbe oružanih snaga “Slovensko bratstvo” u Srbiji i tokom vojne vežbe NATO- a i balkanskih partnera u Crnoj Gori.
Učešće Srbije na obe četvorodnevne vežbe, ne samo u ishitrenim analizama, ocenjuje se kao najnovije izbegavanje konačnog opredeljivanja Beograda, između Vašingtona i Moskve. Kao paradoksalni povod i odjek predsedničkih izbora u SAD-u, koji navodno mogu da odrede budućnost Srbije, tokom evropskog usporavanja i tradicionalne naklonosti signalima iz Kremlja, iako je javna tajna da se američka spoljna politika dugo formuliše, a sporo menja.
Za razliku od spoljnopolitičke diplomatije Srbije, u kojoj je previše tzv. slobodnih strelaca, čije rigidne izjave proizvode tenzije i zbunjenost. Pre svih Ivica Dačić, potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova, tokom 15. zasedanja Međuvladinog srpsko-ruskog komiteta za trgovinsko-ekonomsku i naučno-tehničku saradnju.
“U Suzdanju se diskutovalo od političke sfere, preko ekonomije, nauke, kulture i obrazovanja, do odbrane, bezbednosti i vojne industrije, ali bez pomena naoružanja”, kategoričan je Dačić.
Najblaže, rečeno čudno. Na dva odvojena, pa još i maratonska sastanka, u bilateralno maksimalnom sastavu, razgovarati o vojnoj industriji, bezbednosti i odbrani, a ne apsolvirati sofisticirano naoružanje, dokazuje da je Dačić veran Dalaj Laminom uputstvu za život u 21. veku: “Naučite pravila, kako bi znali pravilno da ih prekršite”.
Više humanitarne, manje vojne intervencije
U odbranaški stav, višegodišnjeg koalicionog partnera, stao je premijer Vučić.
“Nije kriv ministar spoljnih poslova. Ja sam kriv, da budemo pošteni. Rekao sam, dok sam predsednik Vlade, Srbija će činiti sve što može da bude čvrsto na evropskom putu. Zbog sebe, ne zbog 27 ili 28 drugih zemalja, već zato što želimo da pripadamo tom tipu društva. Zato što želimo sebe da menjamo”, rekao je Aleksandar Vučić, u odgovoru na poslanička propitivanja.
To, indirektno, znači da aktuelna vojna participacija Srbije (ni)je iznuđena. Prethodno, poslanici u Parlamentu su većinski odobrili angažovanje 700 pripadnika Vojske Srbije u 26 mirovnih operacija. Uprkos, radikalskom negodovanju, te ubacivanju klipova i klinova iz sastava Dveri.
Međutim, vojno-pokazna misija u Crnoj Gori nema ništa zajedničko sa vežbom u Srbiji, osim prefiksa vojni. Podgorička međunarodna terenska vežba, deo Severnoatlantskog programa “Nauka za mir i bezbednost”, okupila je više stotina vojnika iz 32 države, članica NATO-a i partnerskih zemalja – Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Na 16. terenskoj vežbi ove vrste, od balkanskih predstavnika učestvovali su Hrvatska, Albanija i Slovenija.
“Ove vežbe su više humanitarne intervencije, a manje vojne operacije. Njihov karakter određuje scenario po kome je u prvom planu jačanje kapaciteta, da se efikasno koordiniraju sistemski odgovori na vanredne situacije”, objasnio je Džon Manca, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse za operacije.
Dopunska objašnjenja su stigla iz Еvroatlantskog centra za koordinaciju odgovora na katastrofe (ЕАDRCC) i Direktorata za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova Crne Gore. Oficijelno je apostrofirano da su “u okolini Podgorice i Danilovgrada, područjima Zete, Morače i Skadarskog jezera, uklonjena neeksplodirana ubojna sredstva, pomerena usled poplava. Proveravani su mehanizmi efikasnosti u slučaju prirodne katastrofe, poplava i hemijskih incidenata. Istim povodom prikazane su savremene tehnologije otkrivanja, transporta i eliminacije neeksplodiranih sredstava”.
Transpranetno i dobronamerno. Kao afirmativan primer, poodavno zaboravljene dobrosusedske tradicije Jugosfere ili Zapadnog Balkana. U funkciji sigurnosti i zaštite svih građana.
Beograd ne krije emocije
Stotinjak kilometara dalje, zemlja se buši, a nebo guši. Naprednjačka većina zavedena geopolitičkim iščekivanjem, ponosno naglašava da je slovensko pravoslavno bratstvo, na vojnoj vežbi u Srbiji okupilo 212 pripadnika oružanih snaga Ruske Federacije, 56 vojnika Belorusije i 450 pripadnika domaćina, ocenjenog iz usta Johanesa Hana, komesara za evropsku politiku susedstva i pregovore o proširenju, konkretnim priznanjem: “Srbija je sidro balkanske stabilnosti”.
Ni previše, ni odveć, nego po diktatu Amerike. I, naravno, Rusije. Ako je vojna misija u Crnoj Gori, pre svega demonstracija humanosti i solidarnosti, onda su manevri na poligonu Pasuljanske livade, aerodromima u Kovinu, Batajnici i na automatizovanom strelištu Orešac, agresivni prikaz ogoljene sile. Helikoptersko-padobranski desanti, taktičko uvežbavanje i gađanje iz ličnog(!) naoružanja…
“Svaka zemlja ima pravo da odluči, s kim će da organizuje vojnu vežbu. Tako i Srbija odlučuje, da vežba sa Rusima. S druge strane, drago mi je što je Srbija učestvovala na vežbi u Crnoj Gori, na njenom putu ka članstvu u NATO, koje glatko napreduje, uprkos snažnom protivljenju Rusije”, rekla je Rouz Gotemeler, zamenica generalnog sekretar NATO alijanse.
Srbija uživa u jednosmernoj ekstazi. Kad su u pitanju slovenska braća, onda Beograd ne krije emocije.
“Nije sramota učiti od boljih. Rusi nam nikad nisu bili neprijatelji”, smatra kapetan korvete Jovan Krivokapić, portparol Vojske Srbije.
Očigledno, zajednička je sreća, u nesrećnom – iščekivanju. Naročito, među samozvanom političkom elitom Srbije, čije ih “ne”, čini onim što “jesu”. Uz rusku devizu da nikako ne priznaju globalni imperijalizam, da su sadašnje ratne igre, imale krvavi uvod u Ukrajini, zatim taktičku razradu u Siriji, provere na Krimu i da stacioniranje 330 američkih marinaca iz Jedinice rotacionih snaga, oko 1.000 kilometara od ruske granice, povećava severnoevropske tenzije.
Nije onda iznenađenje što je Nenad Milić, iz poslaničke grupe Liberalno-demokratska partija i Stranka demokratske akcije, bivši šef pravne službe u Centralnom izbornom štabu DOS-a od 2000. do 2002. godine, kritikujući pokušaj Vučićeve Vlade da sedi na dve stolice, priznao:
“Naša želja da budemo dobri sa Evropskom unijom i sa Rusijom više nije realna. Priznajem, legitimni cilj Rusije da ponovo bude svetska velesila. Ona pokušava da se vrati na svetsku scenu, samo ja ne vidim Srbiju na toj strani. Mislim da to za Srbiju nije dobro i da moramo da se opredelimo”.
Demokratske institucije u Srbiji tapkaju u mestu. Vlada i parlamentarna Skupština, nisu ni u prethodnim sazivima, nikad govorili o političkoj neutralnosti Srbije. Iz neobjašnjivih interesa, pominjana je samo vojna, ali se o političkoj neutralnosti oduvek ćuti. Valjda poučeni tragikomičnim iskustvom da Srbija ima prijatelje, sve dok ne zatrebaju.
“Politički smo vrlo jasno orijentisani u svim dokumentima, kampanjama i izjavama za pristupanje EU-u. Šta ćemo da radimo, ako uskoro dođe do kolizije ta dva interesa? U redu je interes da trgujemo i sa Rusijom, bez obzira što su devedesetih Rusi uveli sankcije Srbiji. Naravno da nije naš interes da uvedemo sankcije Rusiji, to niko ne spori, ali je mnogo veća šteta koja će se desiti u ovoj zemlji, ukoliko to ne učinimo” – zdušno je upozorio Milić.
Sličnih izjava je napretek. Kao beogradski dokaz da ono što život u šizofrenoj situacijii govori, to je političarima zabranjeno. Međutim, večita srpska opozicija SANU i SPC sa istomišljenicima, memorisala je da su Staljin i bivši Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, 1948. godine digli ruke od bivše SFRJ. Rušenje Berlinskog zida, po inerciji je ubrzalo pristupanje bivših jugoslovenskih republika Zapadu, bez obzira što u evropskoj orijentaciji ima zastajkivanja i usporavanja.
“Ruski faktor na Balkanu postoji samo, kad su u pitanju interesi Moskve. Osim uvođenja sankcija za vreme Miloševića, poznato je direktno nagovaranje ruske diplomatije da rukovodstvo RSK odbije plan Z4. Zatim, izdajnički potezi tokom NATO bombardovanja”, podseća Dragoljub Mićunović, jedan od osnivača i počasni predsednik Demokratske stranke.
Kad se slonovi tuku, strada trava
Putinovi potezi nisu konstanta, ali su odstupanja mizerna. U tom kontinuumu, poslednjih 25 godina, Rusija nastavlja ranije dogovore SSSR-a i Zapada, odnosno NATO-a. Ništa ne menja, niti ugrožava izjava Džona Kerija, američkog državnog sekretara da je “i Balkan na liniji vatre u odnosima SAD i Rusije”. U jednom od dopunskih značenja rečeno je da “niz evropskih zemalja, među kojima i Srbija, Kosovo, Crna Gora, Makedonija, nalaze se na liniji vatre, kad je reč o odnosima Vašingtona i Moskve”.
Ko razume – shvatiće. Balkan nije i neće biti siva zona svetske politike. Nije ni poligon za rusko-američka iznenađenja. Bez obzira što se Srbija na evropskom putu, opterećena transferom blama u medijskom bunilu, samovoljno pozicionira između SAD-a i Rusije. Zato se Kerijevo upozorenje, tumači prevencijom “da se na ovom prostoru, ne vrši destabilizacija”. Na istoj liniji vatre su Gruzija, Moldavija i Pridnjestrovlje.
Šta to konkretno znači i kud vodi balkansko prestrojavanje, ostaje da se nagađa. Jedino što je izvesno, među mnogim neizvesnostima je da odnosi Rusije i SAD-a, presudno diktiraju relaciju Istoka i Zapada, na čijoj se kapiji, posle Turske, neizbežno nameće Ukrajina.
“Ako je Keri, komentarišući rastući uticaj Rusije u Evropi, mislio na pritisak ili agresivniji diplomatski stav Moskve prema ovom području, čini mi se da bi zemlja koja bi mogla najviše biti identifikovana na toj liniji diplomatske vatre verovatno bila Srbija. Iz više razloga, a jedan od tih je što smo predsedavali OEBS-om, kao i učestale vojne vežbe sa Rusima”, rekao je Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u SAD-u.
Herbert Hekman je u sličnoj situaciji blagoizvoleo – sa prašinom koju podižemo, pokrivamo svoju golotinju. Međutim, američki zvaničnici ubeđuju Srbe da “ne traže nekakvu igru izazova sa Rusijom” i da imaju „mnogo veće brige“ nego što je ovo područje. Takođe, Kajl Skot, ambasador SAD-a u Srbiji ne propušta priliku da zaključi da su bilateralni odnosi u usponu, naglašavajući da srpsko-američke odnose opterećuju ubistva braće Bitići i paljenje američke ambasade. Baš kao što Srbima nikako ne prijaju ekonomske transakcije pri transformaciji vlasništva benzinskih pumpi u ruski posed, ni skandalozni park iza Ruskog doma, a ponajmanje astronomske cifre za “svetosavski enterijer hrama svetog Save”.
Dakle, krv je isključena, ali patološka mržnja nije. Međutim, zna se: kad se slonovi tuku, uvek strada trava! To u Srbiji preovlađujućeg panslavizma od koje se očekuje da konačno (iz)leti iznad ruskog gnezda “može da bidne, a ne mora ništa da znači”. Jer, gde caruje rajinski mentalitet, većina smatra da bez gospodara nema života. Zato su Turke, zamenili Rusima. Nekad im je sudbinu određivao sultan, a posle Romanovi, Staljin i sad Putin.
Borba za slobodu, poput Poljske ili Češke, ni pod tačkom razno. Umesto, savremenih političko-ekonomskih trendova, večito zamajavanje i presipanje iz šupljeg u prazno.
Do poziva iz Vašingtona. I, naravno, Moskve. Kao u navedenom primeru.
Istovremeno i dobrovoljno.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
