1.
Prvog dana rada premijer Aljbin Kurti pronašao je svoj sto prazan. Neko je rekao da mora biti tu rukom napisano pismo. Krajnji korisnik je trebalo da ga ostavi na stolu, ali jučerašnjeg dana nije bilo ničega, ni prašine.
Prvog radnog dana predsednica parlamenta je takođe otišla do svog praznog stola. Nije ostalo ništa, ni najmanji znak da je nešto stajalo na njemu, a kamoli ono što je neko rekao da bi trebalo – rukom pisano, lepo napisano i posvećeno pismo Vjosi. Rečeno je da je krajnji korisnik trebalo da ga ostavi.
Rečeno je, sada se ne možemo tačno setiti kada, pisma bi trebalo da budu inspirisana našom bezuslovnom ljubavlju prema Americi. I da bismo kroz tu bezuslovnu ljubav dobili lepu, ako ne drevnu tradiciju američke politike – pisanje pisama naslednicima.
2.
Prvi je započeo predsednik Džordž Buš, poznatiji kao Buš stariji. U svojoj autobiografiji osećao je da je u samoći poslednjeg dana u Beloj kući morao da izrazi dobrodošlicu svom nasledniku Bilu Klintonu. I da će to učiniti uprkos činjenici da je bila žestoka izborna kampanja, ponekad s neprijatnim rečima, i da je na kraju te kampanje izgubio, te nije mogao da nastavi četverogodišnji predsednički mandat.
Predsednik Klinton je na dan svoje inauguracije pronašao sledeće redove na radnoj površini:
Dragi Bile,
Kada sam ušao u ovu kancelariju, probudio me je isti osećaj čuđenja i poštovanja koji sam osećao pre četiri godine. Znate i vi ćete to osetiti.
Želim vam puno sreće ovde. Nikada nisam osetio usamljenost koju su neki predsednici opisali.Doći će teški trenuci, pogoršani kritikom za koju smatrate da nije u redu. Ja nisam taj koji vam može najbolje dati s
avet; ne dozvolite da vas kritičari obeshrabre ili odgurnu od puta.
Bićete naš predsednik kada čitate ovo pismo. Želim vam sve najbolje. Želim vašoj porodici sve najbolje.
Vaš uspeh će sada biti uspeh naše zemlje. Biću vam jaka pristalica.
Srećno,
Džordž
Bil Klinton upamtiće ovu belešku, sećajući se dana kada je umro njegov prethodnik, rekavši da je njegovo pismo domoljubno i poruka poštenog čoveka koji je duboko verovao u američki Ustav i državu. Poslednjeg dana svog predsedništva on će napisati pismo svom nasledniku, Džoržu Bušu:
Dragi Džorže,
Danas se upuštate u najveće putovanje, sa najvećom čašću koju građanin SAD može priuštiti.
Kao i ja, posebno ste sretni što preuzimate našu zemlju u vremenima dubokih promena i pozitivne većine kada na stara pitanja treba odgovoriti ne samo o ulozi vlade nego i o samoj prirodi naše države.
Vodite dostojanstvene, pravedne i dobre ljude. I od danas ćete biti predsednik svih nas. (…)
3.
Tradicija se nastavila i u najnepovoljnijim uslovima.
Osam godina kasnije, Džordž Buš bio je jedan od najmanje popularnih predsednika u američkoj istoriji. Vodio je dva rata, u Avganistanu i Iraku, protiv čega se veliki deo američkog javnog mnjenja i veliki deo sveta usprotivio. Izgubio je izbore od kandidata za kojeg je malo ko očekivao da će pobediti, između ostalog i zbog njegove boje kože, Baraka Obame. Izbori su bili polarizovani, ali pobeda predsednika Obame bila je znak velikog moralnog i političkog dostignuća američkog društva.
Pod tim uslovima, predsednik Bush, koji se suočio sa snažnom negativnom kampanjom protiv njega, iako nije bio kandidat za izbore, napisao je svom nasledniku na dan kada će napustiti Belu kuću:
Dragi Barak,
Čestitamo što ste postali naš predsednik. Upravo ste započeli fantastično poglavlje u svom životu.
Vrlo malo ljudi je imalo čast priznati odgovornost koju osećate sada. Vrlo malo njih zna uzbuđenje trenutka i izazove sa kojima ćete se suočiti.
Biće vremena prosuđivanja. Kritičari će se naljutiti. Vaši “prijatelji” će očajavati. Ali imaćete svemogućeg Boga da vas uteši, ljubav od porodice i državu koja je predana vama, uključujući mene. Šta god dođe sledeće, bićete inspirisani karakterom i saosećanjem ljudi koje sada vodite.
Bog vas blagoslovio!
Iskreno, Džordž
4.
Na stolu Aljbina Kurtija trebalo je biti pismo. To su morale biti ove reči:
Dragi Aljbin,
Dani koji počinju ovim danas neće biti laki. Svaki će biti teži od drugog; poslovi države su takvi, oni su beskrajni izvor.
Uveren sam da imate sjajne ideje i energiju za njihovo sprovođenje. Međutim, ponekad to samo po sebi nije dovoljno, jer su izazovi koji čekaju našu zemlju čak i veći od mogućnosti vlade.
Želeći vam uspeh u upravljanju; gde su stvari veće od mogućnosti vlade, računajte na mene i moju stranku. Kad god se bavimo državnim interesom, ja ću biti tu da pomognem.
Kad čujete primedbe i kritike od mene, znajte da to ne radim da bi formalno obavljao ulogu opozicije. Znajte da to radim iz svog uverenja, interesa moje stranke i Kosova, koji mora biti zaštićen nadzorom opozicije i korektivnom moći.
Želim vama i vašoj porodici dobro zdravlje i uspeh.
Iskreno,
Ramuš
Na stolu Vjose Osmani trebalo je da bude pismo sa sledećim sadržajem:
Draga Vjosa,
Želim da vas kroz ovo pismo pozdravim u ovoj specijalnoj kancelariji. To što ste predsedavajuća Skupštine ne tiče vas se samo zbog mesta protokolarnog značaja, to vam daje čast da u ovoj zemlji nema nikoga ko bi pokušao da ujedini različita društvena i politička mišljenja u instituciji koja je i bez toga imala smisleno albansko ime, instituciju Skupštine.
Imam nadu i pouzdanje da ćete se svojom energijom i talentom potruditi da nas okupite i sazovete za dobro ove države.
Biću jak opozicioni glas, kao i cela moja stranka. Verujemo da samo snažnim nadzorom i korekcijom postupaka vlade možemo pomoći državi. Mi takođe verujemo i zato izražavamo svoju bezuslovnu spremnost, kad god i gde god je potrebno, da nama i našoj najvećoj opozicionoj stranci bude na raspolaganju da izgradimo konsenzus za potrebe naše zemlje.
S poštovanjem,
Kadri
5.
Kaže se da su pisma morala negde biti. Možda jednog dana. Verovatno ne.
Možda će se oni koji su tek preuzeli ovo sećati. Setiće se da pisma nisu očekivali. I kad god se ova garnitura koja je tek preuzela funkciju promeni, sećaće se dana, bez obzira koliko udaljen ili ne, da se na radnoj površini naslednik pozdravljao rečima koje postavljaju standard usluge u zemlji.
Veton Suroi
Novinar i književnik iz Prištine
