Mirveta Bunjaku je sa dvoipogodišnjim sinom u naručju satima stojeći putovala u prepunom teretnom vozu. Sa još dvoje male dece i suprugom, tog 1. aprila 1999, nije znala kuda ide.
Srpske policijske snage su njenu porodicu od 15 članova, uključujući i porodicu njenog devera, proterale iz kuće u prištinskom naselju Kojlovica, zajedno sa ostalima iz tog naselja.
Kilometarska kolona ljudi koju su sprovodile srpske snage pešice je stigla do železničke stanice u Prištini. Tu su se svi ukrcali na voz, izjavila je ona.
“Iz naše kuće, osmoro dece i sedmoro odraslih. Stajala sam na nogama, sina sam imala uza sebe, to nikada neću da zaboravim. Srećom pa sam jednu torbu sa stvarima ponela sa sobom. Gužva u vozu je bila tolika da se mom sinu skinula jakna koju je potom izgubio. Nismo mogli ni da dišemo od gužve i zagušljivosti. Većina ljudi je stajala na nogama. Deca su plakala. Kao da smo životinje, tako je to izgledalo. Voz je često stajao. Put je trajao satima. Nismo znali kuda idemo niti smo smeli da pitamo gde idemo. Hteli smo samo da se spasimo. Tada sam se prvi put i poslednji popela na voz”, ispričala je Mirveta za Radio Slobodna Evropa (RSE).
Teretni voz sa albanskim izbeglicama je stigao tada u selo Blace, opština Đeneral Janković (danas Elezov Han) na samoj granici Kosova sa Makedonijom. Tu, na 70 km od Prištine, nalazio se i izbeglički kamp. Bio je to prvi voz koji je prevozio kosovske izbeglice. Mirveta je sa porodicom nekoliko dana provela na otvorenom, a potom je ušla u Makedoniju. Do kraja rata je sa porodicom bila u Strugi kod jedne albanske porodice.
Jedan od vozova koji je prevozio proterane albanske civile prema Blacu dobiće naziv “Muzej srpskog genocida – Blace ’99”. Na crvenom vozu koji je od danas u Blacu piše “Blace ’99 – Zauvek u sećanju Albanaca”. Voz je u sredu, u organizaciji Železnica Kosova, putovao iz Mitrovice sve do Blaca i bio je pristupačan za građane.
Muzej se otvara pod patronatom premijera Kosova Ramuša Haradinaja, koji je u sredu u Blacu položio i kamen temeljac zajedno sa Alji Ahmetijem iz makedonske Demokratske partije Albanaca, i gradonačelnikom Elezovog Hana Refki Sumom. Ovo je prvi takav muzej koji se odnosi na rat na Kosovu.
Haradinaj je kazao da je voz pomogao Albancima Kosova da pobegnu od smrti. On je dodao da će ovaj muzej biti “kuća kolektivnih uspomena za nove generacije kako bi naučili prvu lekciju – koliko je sloboda skupa i koliko boli donosi put do slobode”.
“U znak poštovanja i sećanja na patnje, ali i otpornosti kosovskih izbeglica, podižemo ovaj komemorativni centar srpskog genocida na Kosovu – Blace ’99 – kuća koja govori glasom svesti protiv zaborava. Ovo će biti svetski muzej koji govori protiv ljudske mizerije nad ljudima. Ovde smo u znak poštovanja na otpornost i patnje 440.000 Albanaca koji su prešli kroz kamp Blace”, kazao je Haradinaj tom prilikom.
Haradinaj je dodao da slobodni svet ne sme više da dopusti etnička čišćenja, masovna ubistva i vozove smrti, jer “ko ne nauči iz istorije, istorija će se ponoviti”.
I Alji Ahmeti je kazao da ovaj voz skreće pažnju na to da prošlost ne sme da se zaboravi, jer je u tom slučaju nemoguće izgraditi budućnost.
Između marta i juna 1999. srpske snage proterale su oko 860.000 Albanaca sa Kosova, na osnovu procene Agencije za izbeglice Ujedinjenih nacija (UNHCR).
Analiza Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) o nalazima verifikacione misije ukazuje da su vozovi i autobusi tokom rata na Kosovu korišćeni za sistematske deportacije. Civili su uglavnom bili prinuđeni da hodaju do železničkih stanica, odakle bi vozom bili prebačeni do granice. Kako je jedan radnik železničke stanice posvedoičio OEBS-u, pre rata na Kosovu postojale su dve redovne linije voza iz Prištine za Skoplje sa tri vagona. Tokom rata, bilo je tri ili četiri voza više dnevno, sa do 21 vagonom.
