Čerkezi su jedna od manjina koja i dalje živi na Kosovu. Iako nisu brojni, oni žive u grupama širom Kosova, najviše u ruralnim sredinama. Uprkos činjenici da su Čerkezi na Kosovo došli sa Kavkaza u 19. veku, još uvek žive sa sećanjima na istoriju svog naroda, nastojeći da sačuvaju i neguju narodne običaje i tradicije.
Neki od kosovskih Čerkeza su čak sačuvali čerkeski jezik, kojim oni govore sa članovima porodice kako ga ne bi zaboravili, ali nemaju zapise sačuvane na maternjem jeziku. Ista pripadnost muslimanskoj veri sa albanskom većinom čini da su Čerkezi slični Albancima u mnogim običajima i tradiciji, uključujući venčanja, sahrane, odevanje, ali i način postavljanja sofri, počevši od čaja, pa preko džemova, sireva i jela od testa.
– Na Kosovo je stiglo oko 40 hiljada Čerkeza –
Istraživač i istoričar Jusuf Osmani, koji je objavio knjigu o istoriji Čerkeza i njihovom dolasku na Kosovo, ističe da je carska Rusija raselila Čerkeze iz njihovih domova i oni su se preselili na druga područja. Osmani kaže da su Čerkezi autohton narod sa Kavkaza, s vrlo drevnom tradicijom i kulturom, te da su snalažljiv i vrlo ratoboran narod, koji se oduvek odupirao Ruskom carstvu koje je težilo da osvoji teritorije Čerkeza.
“Oni su se naselili u 30 kosovskih naselja. Većina ih stvara nova naselja i dodeljuje im muslimanska čerkeska imena. Neki od njih su: Stanovci – Ishanie, Miloševo – Azizie; potom Hamidie, Haskej, Hajrije, Miradije i mnoga druga imena koja je srpska vlast promenila, osim Hamedie koja je ostala”, navodi Osmani.
Objašnjava da je od 1877/78. do 1912. godine, kada su Srbija i Bugarska okupirale neke oblasti Balkanskog poluostrva, više od 95 odsto Čerkeza nastanjeno na Balkanu emigriralo u Tursku, dok su neki otišli i u Siriju i Jordan. Istraživač ovog naroda kaže da na Kosovu trenutno živi na stotine Čerkeza, i to u opštinama Gnjilane, Đakovica, Vučitrn i Mitrovica, te da pojedini još uvek govore čerkeski jezik, ali ima onih koji su se stopili sa albanskim stanovništvom.
– Prezime Adema Čerkezija govori o njegovom poreklu –
Sedamdeset osmogodišnji Adem Čerkezi, koji živi u Obiliću, seća se da je njegov deda prvi put došao iz Čerkezije u Podujevo, u topličkom kraju, 1864. godine, a kasnije se nastanio u Obiliću, oko 10 kilometara od Prištine. Dok su mu baba i deda bili živi, Adem Čerkezi je sa njima govorio na čerkeskom jeziku, ali s vremenom, ne upotrebljavajući ga, počeo je da ga zaboravlja. On kaže da, iako je prošlo dosta vremena otkako su napustili svoje zemlje, pokušavaju sačuvati svoj identitet, prisećajući se patnje svojih dedova i baka i ne zaboravljajući gorku prošlost svog naroda.
“Kada su Čerkezi došli iz topličkog kraja, ovde je bilo malo Albanaca (Obilić). Oni su posle prihvatili većinu Albanaca. Čak i danas se ovde ponose kako su primili Albance, a čak poglavar našeg sela meštanima je rekao da treba da ukazuju poštovanje Čarkezima, jer se njihova pomoć nikada ne može uzvratiti”, kaže on.
Sin Adema Čerkezija, Abdullah došao je iz dijaspore tokom poslednjeg rata na Kosovu 1998/99, da bi se pridružio redovima Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i poginuo je na Košarama. Sada ulica u naselju u kome se nalazi njegova kuća nosi ime Abdulaha Čerkezija.
– Nova generacija, tradicija stara stotine godina –
Unuk Adema Čerkezija, 20-godišnji Abdurrahimi, kao i njegovi prethodnici, ima strast prema jahanju. Belom konju o kome brine kad god ima vremena, nežno pere noge i miluje ga.
“Imamo strast, tradiciju. Čak sam učestvovao i u trkama na konjima gde sam osvojio drugo mesto. Kad god imam vremena, izađem sa konjem da jašem. I deda me je od detinjstva učio sa konjima. Mnogo puta sam padao, ali ostalo mi je kao hobi. Kao čovek koji ne može bez hleba, ja ne mogu bez konja”, kaže jedan od najmlađih potomaka kosovskih Čerkeza, Abdurrahimi.
Čerkezi su narodi koji pripadaju grupi naroda zapadnog Kavkaza izpotiču iz zemlje koja se nekada zvala Čekezija. Kao što piše Jusuf Osmani u svojoj knjizi “Čerkezi na Kosovu”, Čerkezi su arijskog porekla, ali su se tokom vremena pomešali sa drugim narodima. Sami sebe nazivaju Adige, a drugi ih znaju pod imenom Čerkezi. Rusija je uz pomoć nekih zapadnoevropskih država 21. maja 1864. uspela da potlači Čerkeze. Taj dan Čerkezi danas pamte kao dan žalosti. Ruska vojska je na Severnom Kavkazu izvršila genocid nad Čerkezanima i internirala ih.
Na Balkansko poluostrvo Čerkezi su dolazili u različitim periodima. U početku su se naselili u Bugarskoj, a potom i na drugim balkanskim teritorijama. Čerkezi su se nastanili na teritoriji Niša 1862. i 1863. godine.
Čerkezi su na Kosovo došli 1864. godine, a neki i kasnije, koji su zajedno sa albanskim stanovništvom proterani iz Niškog sandžaka 1877/1878. Njih oko 40.000 nastanilo se u 30 kosovskih naselja. Međutim, Čerkeza je na Kosovu bilo i u Osmanskom periodu, kao što je to slučaj sa Čerkezima u Đakovici.
Čerkezi su bili strastveni konjanici, držali su konje sa posebnom veštinom, izvodeći akrobacije tokom jahanja i zadivljujući susedne narode.
