Pratim ovih dana događanja pomeđ Srbije i Kosova posle uvođenja taksi / carina na tzv. srpsku robu koja ide “dole”. Od početka mi sve liči na atmosferu “događanja naroda” iz 1988, ali i godina koje su se protegle sve do početka ratnih devedesetih.
Treba li podsećati – kosovska kriza u tadašnjim uslovima bila je fitilj masovne nacionalističke histerije koji je “uspešno” goreo sve dok nije došao do SFRJ-otskog dela balkanskog bureta baruta.
I dok sam još bio rezervisan prema sopstvenoj tezi o “reprizi”, usledila je njena ubedljiva potvrda. Kontroverzna izjava kosovskog vicepremijera Envera Hodžaja zagrebačkom Večernjaku prilikom posete Hrvatskoj efektuirala je scenario ponavljanja istorijske farse.
Iako delimično nespretno demantovana, teza da Srbija ugrožava okolne zemljičice, te reakcije iz Srbije na nju sasvim su se uklopile u duh kraja osamdesetih i početka devedesetih i podsetile na drugi deo Marksove dosetke o farsama – na potonju tragediju!
Katedrala na nišanu
Podsetio sam se, tako ovom prilikom i na dve ratne priče iz 1991. One svedoče o ratu kao nužnoj posledici onakvog “događanja naroda” koje je sve okolne narode sa pravom preplašilo. A srpske “komuniste” gotovo listom presvuklo u ljute nacionaliste, ratne predvodnike naroda koji je sa vrha vlasti proglašen “onim koji, ako ne ume da radi, ume bar da ratuje”.
Ali, te same po sebi jezive priče, dugoročno gledano, govore i o neodgovornosti za vođenje (ratne) politike i zgodne su za sadašnje zaključke o najnovijoj kosovskoj predstavi.
Poznanik, tada major JNA, izvukao mi je sledeći (sramni) detalj iz ratne “epopeje”. Dobije ujesen 1991. naređenje više komande da njegova baterija uzme na nišan katedralu u Đakovu. On to savesno izvrši i čeka dalja naređenja. Kad je nanišanjena, jel’te, treba i pucati u nju.
Naređenja “pali, razvaljuj, raspamećuj” – za kakva smo već čuli – međutim, nema. “Kurve, ne izdaju dalja naređenja, igraju se mojim živcima. Čekaju, voleli bi da se iznerviram i sam opalim. Ja bih bio odgovoran, njihova želja, bez naređenja, ispunjena!” – komentarisao je u to vreme ovo polovično naređenje za paljbu na bazi “spontane iznerviranosti”.
Komšija iz sela, rezervni poručnik, tenkista, u isto to vreme na frontu prema Hrvatskoj dobija mlade vojnike, tek obučene tenkiste. Nisu imali bojevo gađanje. Obraća se pretpostavljenom aktivnom oficiru i kaže da ne sme da raspoređuje tenkiste koji nisu prošli bojevo gađanje u metu.
“Pa neka gađaju sad!” kaže ovaj. Gde su mete? “Vidiš li one kuće tamo u daljini? To su mete.” Zaljučak sličan kao i u prvoj priči – odgovoran je onaj koji puca, pritom mobilisani rezervista, ne onaj koji ga savetuje ne baveći se “sitnicama” čije su kuće, selo…
Mnogo je faktora uticalo na to da se već od 1990. Jugoslavija počne raspadati i goreti u ratu koji kao posledicu ilustruju i gornje priče. Ali, bez sumnje “seme zla” posejano je u godinama “antibirokratske revolucije” i “događanja naroda” širom Srbije, pokušaja njihovog “izvoza” u druge tadašnje republike u sastavu SFRJ nakon što su izvedene na Kosovu i u Vojvodini i “izvezene” u Crnu Goru.
Pometnja pred neizvjesni rasplet
Današnja repriza, osim u “kosovskom uzroku”, veoma je slična izvornom uzoru. Ali, indikativne su i razlike. Glavna je – što su u dobroj meri pomešane i zamenjene strane, kao i glavni akteri. Pojedine uloge koje su nekada u sličnom scenariju igrali isključivo predstavnici “dogođenog” naroda sada igra i kosovska strana.
Sve to ipak ne menja mnogo osnovne ciljeve, koji se svakako ispunjavaju, a oni su sada čak jasniji i (za sada) kontrolisano pobunjenom delu srpskog naroda na Kosovu: reč je o stvaranju pometnje koja bi trebalo da se iskoristi za pojačanje političke pozicije u neizvesnom raspletu.
Kosovska, pak, strana (takođe za sada) tvrdim istrajavanjem na ekonomskim / carinskim merama za uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine time i direktno i indirektno doprinosi održavanju već uspostavljene pometnje na severu Kosova.
I eto te prve – ne treba nabrajati sve – sličnosti sa događajima od pre tri decenije. Naime, i oni su imali ekonomski aspekt – bojkot robe iz onih republika koje su bile spremne da podrže zahteve SAP Kosovo da se ne poništava njegova tadašnja ustavna pozicija.
Kosovske carine su vrsta bojkota sa političkim ciljevima, ali se sada na tom planu osnažuje zanimljivo i, naravno, apsurdno pitanje: kako to da barijere na robu iz Srbije “izgladnjuju” samo Srbe na severu?
Mera koja je inače suprotna civilizovanim odnosima – CEFTA i sporazum o pridruživanju da se i ne pominju – eto, zgodno se upotrebljava za nacionalnu i političku homogenizaciju srpskog življa, ali pogotovo samo na jednom delu teritorija koje naseljavaju. Enklave su takođe ugrožene, međutim, okupljanja i svakodnevni mitinzi izostaju.
Mitinzi, nadalje, slični su ondašnjim; razlikuju se samo po tome što su za sada mirni jer su kontrolisani, a dokaz organizovanosti su i elementi performansa na njima. Pritom, valja se podsetiti – i one iz 1988–89. uglavnom su organizovale službe i njihovi eksponenti i bili su znatno eksplozivniji. Performansima takođe nisu odolevali – vojvođansko “antimiloševićevsko” rukovodstvo palo je pod “salvama” jogurta. Jogurta, insistira se, u Mitrovici ponestaje, ali golubova pismonoša i flastera za usta još ima!
‘Malo morgen’ kao ‘sve dok’
U pokušaju da spreče oduzimanje autonomije Pokrajini rudari Albanci su se svojevremeno zatvorili u rudniku Stari trg u Novom brdu i tako naveli “severne republike” na podršku Kosovu, a protiv Miloševićeve Srbije. Severne republike, ali pomalo i Crnu Goru i Makedoniju sada, pak, “opipava” pomenuti Hodžaj “nepostojećim” regionalnim paktom protiv Beograda. A srpski poslanici zatvaraju se u Skupštinu Kosova da dočekaju EU-birokratu Johanesa Hana, komesara za proširenje, poput rudara koji su onda dočekivali Stipu Šuvara, hrvatskog, a i saveznog komunističkog čelnika.
Severni gradonačelnici Srbi podneli su ostavke, poslanici i članovi Vlade nisu. To je u prvom planu, pa srpskoj javnosti ostaje u magli činjenica da su svi oni birani – po kosovskim zakonima.
Na koncu primera, čak se i čuveno Miloševićevo “malo morgen” (“malo sutra”, tj. nikad), kako je već pred sami rat reagovao na tvrdnju da će se Jugoslavija raspasti, i ovog puta nazire. Najpre u tvrdnjama predsednika Srbije Aleksandra Vučića da definitivno nema ništa od pregovora sve dok traje blokada / bojkot. Sa ehom u izjavama premijera Kosova Ramuša Haradinaja, koji je još izričitiji – carine neće biti povučene – sve dok Srbija ne prizna Kosovo. I kao članicu UN-a.
Mnogi u Beogradu “analiziraju” da je u famoznom sukobu Haradinaja i predsednika Kosova Hašima Tačija upadljivo ćutanje ovog drugog o svemu. Upadljivije je, međutim, nereagovanje ukupne (makar i posvađane) kosovske vlasti na skupove na severu. Ne šalju policiju, posle male probe sa “upadom” i hapšenjima, koje je opet bolje propagandno iskoristila srpska strana. A najupadljivije što su srpske enklave, uz izuzetak Gračanice, iz daljine gledano, ravnodušnije prema “događanju severnog dela naroda”.
Nije tačno da je Tači ćutao. Posle razgovora u Vašingtonu sa najvišim zvaničnicima SAD-a ispaljuje jaku rečenicu: “Sad je trenutak!”, misleći i na nastavak pregovora i na potencijalno odobrenje priče o razgraničenju.
Uz svu buku srpskih zvaničnika sa poznatim vokabularom posle “Hodžajevog ekscesa”, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić kaže, kao da će se pregovori nastaviti: “Razgraničenje je takođe jedna konkretna inicijativa.”
Ni ‘instruktor’ ne zna šta hoće
Posle svega čini se najpre da je ovo zatezanje do ivice pucanja, ali uz glasne napomene beogradskih vlasti, čitati – Aleksandra Vučića – da “mirotvorna” Srbija neće uzvraćati kontramerama već viđena priča. Stoga izgleda da zatezanje služi da se stvori situacija da je bilo kakvo rešenje bolje od pometnje.
Perverzno je, pak, to što se sve radi tako da “narod” sam proizvede uslove i spremi teren za ta rešenja, pa makar to bilo i razgraničenje ili preseljenje. A prethodno iskustvo kazuje da “događanje” istovremeno znači i zaluđivanje naroda.
Sada ljude na severu Vučić najpre instruira šta da rade i kako da se ponašaju, a onda sve to što oni čine proglasi “glasom naroda” po kojem mora da postupi. A zapravo tako odgovornost skida sa sebe i prebacuje na njih. Doduše, i na, po potrebi čas ljubljenu, čas mrsku, “međunarodnu zajednicu”.
Pritom, “katedrala” i one “tri kuće” za sada nisu slučajno nanišanjene, za sada nema (ko to zna!?) ni instrukcije ni namere da se na njih “puca”. Ali, situacija je takva da i to može nekom da se “omakne”. Pogotovo što, po onom što javno govori, ni “instruktor” ne odaje nekog ko zna šta hoće. Ili hoće baš to, nered, u kojem, veruje, samo on može da se snađe?!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
