Ni posle devet meseci od otvaranja unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, brojnih bilateralnih i multilateralnih susreta predsednika Srbije sa stranim državnicima, nastavka Briselskog dijaloga s Prištinom, građani Srbije nemaju, čini se, mnogo više informacija o tome kakav bi mogao da bude konačni ishod onoga što se naziva najvažnijim pitanjem.
Tokom tog perioda najčešće se pominjala fraza da dve strane treba da dođu do kompromisa, a pojašnjenje šta bi kompromis značio, obično se svodilo na to da “i jedni i drugi budu pomalo nezadovoljni ili pomalo zadovoljni” ili najnovije: “Da izvučemo najviše što možemo, a da izgubimo najmanje što moramo”.
Bilo je tu i spinova i probnih balona o mogućoj podeli Kosova i razmeni teritorija – jug Srbije za sever Kosova. I malo zastrašivanja – od onih da Albanci žele da zauzmu sever Kosova ili makar hidroelektranu na jezeru Gazivode i da nema garancija da to neće učiniti silom do onih da bi podela Kosova dovela do masovnog iseljavanja Srba i stradanja srpske kulturne baštine.
Posle svega, jasno je samo da “nema dobrog rešenja za Kosovo”, a ono se traži između prištinskog zahteva za priznavanje kosovske nezavisnosti i beogradskog nastojanja da dođe do sporazuma, a da to ne učini.
Za sada bez konretnih prijedloga
Do tada, građanima je data mogućnost da gotovo svakodnevno slušaju međusobne optužbe vlasti i opozicije oko toga ko je izgubio Kosovo i ko tek planira da ga da.
“Javnost Srbije živi u nekoj vrsti zabluda, jer i dalje smatra da se na Kosovu ništa nije desilo ni 1999. ni 2008. godine. Percepcija Kosova u najširoj javnosti je takva. S druge strane pojavljuje se tračak nužnosti da se prihvati realnost, odnosno da se sa Kosovom okonča taj proces normalizacije, ali, koliko vidimo, bez formalnog priznanja dveju strana. I tu se traži rešenje”, ocenjuje vanredni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Dragan Đukanović.
“Problem je što konkretnih predloga još uvek nema. Javnosti je poznato da albanska strana želi recipročno priznanje bez dodatnih uslovljavanja. Poznato je i da vlast u Srbiji traga za kompromisnim rešenjem. Šta taj kompromis podrazumeva teško je reći. Nezvanične izjave pojedinih ministara u Vladi Srbije upućuju da bi Beograd bio spreman na rešenje koje bi podrazumevalo podelu Kosova. Međutim, još uvek nema konkretnog predloga”, kaže sociolog Vladimir Vuletić.
Dušan Janjić iz Foruma za etničke odnose kaže da predlozi koji se iznose u poslednje vreme, poput podele Kosova ili razmene teritorija nisu novi, ali kao da se u poslednje vreme intenzivnije pominju. “Sam Vučić kaže da nema rešenje, a ako nema rešenje, onda on “opipava” šta bi moglo da bude rešenje”, smatra Janjić.
“Odjednom, nakon poslednje posete predsednika Vučića Njujorku i saznanja da s tom idejom ne može da prođe američku administraciju, on je ubrzao kampanju i očigledno je da se tu radi o političko-propagandnoj aktivnosti, da ne kažem spinovanju. Ta aktivnost može da ima dva kraja. Jedan da se javnost pripremi, uz objašnjenje da se sve probalo, pa i podela, ali da ništa ne prolazi i da se ide na normalizaciju odnosa sa Kosovom”, objašnjava Janjić jedan od dva scenarija, koja smatra verovatnim.
Zbunjivanje javnog mnijenja
“U drugom scenariju bi zagovaranje razmene ili podele teritorija zapravo značilo zahtev da se prekine sadašnji oblik dijaloga. Jer u sadašnjem obliku dijaloga nema reči o konačnom rešenju, o potrebi za priznanjem Kosova, niti da Srbija uvodi Kosovo u Ujedinjene nacije. U sadašnjem obliku dijaloga može se samo razgovarati o zajednici srpskih opština i eventualno da se ona redefiniše kao neka poluautonomija za sever Kosova”, dodaje Janjić.
Ima i mišljenja, naročito u delu opozicije, da Vučić od početka godine zapravo priprema javno mnjenje u Srbiji na trenutak kada će im saopštiti da treba da se pomire s činjenicom da je Kosovo nezavisna država. U prilog ovoj tezi ide i nedavna Vučićeva izjava data zagrebačkom nedeljniku “Globus” da svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo. Naravno, uz obavezan dodatak da su za to krivi oni pre njega, te da će on učiniti sve da vrati što se može.
A šta bi to moglo da se vrati, ne pominje. Baš kao što ni veći deo opozicije ne govori šta je njihov predlog za rešenje Kosova, odnosno u čemu se razlikuje od onog što govori vlast.
Tako se, recimo, i u nedavno objavljenom programu Saveza za Srbiju, grupacije više opozicionih stranaka, navodi samo da se zalažu za postizanje pravednog i održivog rešenja za Kosovo i Metohiju, kroz dijalog sa kosovskim Albancima, a uz puno poštovanje Ustava Republike Srbije, Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 i međunarodnog prava, a protiveći se bilo kom aktu koji bi za posledicu imao članstvo Kosova u UN.
Međutim, nema detaljnijeg objašnjenja o tome kako misle da dođu do pravednog i održivog rešenja, odnosno da u dijalogu ubede kosovske Albance da poštuju i Ustav Srbije, koji kaže da je Kosovo njena autonomna pokrajina i međunarodno pravo, koje, prema mišljenju Međunarodnog suda pravde, nije prekršeno Deklaracijom o proglašenju nezavisnosti Kosova iz 2008. godine.
Mitološki pristup problemu
Vladimir Vuletić kaže da dok neznatan deo opozicije još od ranije zastupa stav da treba priznati nezavisnost Kosova, njen najveći deo se ne izjašnjava o tome.
“Zapravo, čekaju da vlast izađe sa nekim konkretnim predlogom. Račun opozicije je jednostavan, s kakvim god predlogom da izađe vlast će izazvati negativne reakcije – bilo na Zapadu bilo kod znatnog dela domaće populacije. U tome vide šansu za potkopavanje i rušenje Vučića i zato ne zauzimaju jasan stav o Kosovu”, kaže Vuletić.
Janjić smatra da većina političara u Srbiji, kako iz vlasti, tako i iz opozicije, problemu Kosova prilazi iz domena mitologije, a ne iz realnosti. “A realnost je da Kosovo nije više pod vojnom i policijskom kontrolom Srbije. Do toga se nije došlo preko noći. Do toga se došlo politikom da ne možemo s drugima i da treba da napravimo naš nacionalni atar”, objašnjava Janjić, dodajući da je priča o Kosovu u funkciji kampanje za izbore koje očekuje u novembru.
On ukazuje i da se izjave pojedinih opozicionara ne razlikuju mnogo od Vučićevih. Podseća tako na izjavu Vuka Jeremića, lidera opozicione Narodne stranke i bivšeg ministra spoljnih poslova Srbije, koji je prošle godine na predizbornom skupu u Nišu izjavio da Srbiji nije potreban autoput Niš- Priština, zaključujući da bi njime Albanci “svakog vikenda dolazili i kupovali kuće i stanove” i pitajući “zar ih već nemamo dovoljno?”.
“Ljudi koji se boje da će autoput da dovede Albance u Niš su u funkciji nedavne Vučićeve izjave: Pogledajte, šta će biti u Vranju za 40 godina”. Vučić ne izgovara da on misli da će tu biti Albanci, ali evo da im pomognem – u Vranju će tada živeti ljudi iz centralne Azije, Bliskog istoka, sa severa Afrike i poneko iz Evrope. Dakle, tu je suština cele priče – ovi ljudi nisu u stanju da iskorače u 21. vek, niti da vode Srbiju u procesima globalizacije i zato im treba taj mit Kosova iz 19. veka”, zaključuje Janjić.
Čeka se Vučićev prijedlog
Novi sastanak predsednika Srbije i Kosova u Briselu zakazan je za početak septembra, ali, imajući u vidu da je javnost posle prethodna dva susreta Vučića i Hashima Thacija u junu i julu saznala samo da su junski razgovori bili “najteži do sada”, te da je dogovoreno da se “svi problemi rešavaju u miru”, a da su u julu dvojica predsednika “razmotrili dosadašnji napredak u razgovorima o okvirima za pravno obavezujući sporazum”, ne treba očekivati mnogo informacija o tom procesu ni posle septembarskog sastanka.
Istina, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je da će se upravo u septembru obratiti građanima po pitanju rešenja za Kosovo, ali je to obraćanje najavljivao i za april, pa ga je odložio.
Građani Srbije, oni koji pažljivo prate dijalog Beograda i Prištine, na osnovu dosadašnjih izjava zvaničnika Srbije mogli su ipak da izvuku nekoliko zaključaka – da je “Srbija ispunila sve na šta se Briselskim sporazumom obavezala” (pitanje je koliko ih zna šta je to Srbija ispunila), dok Priština nije ispunila jedino na šta se obavezala – formiranje Zajednice srpskih opština (za koju se još ne zna definitivno kakve će nadležnosti imati). Mogli su da čuju da je predsednik Srbije pocepao dosta papira sa predlozima rešenja kojima nije bio zadovoljan (ali ne i ko ih je nudio i šta su sadržali), da su ideje o podeli Kosova i sličnim modelima “neozbiljne”, kao i da je Vučić za razgraničenje sa Albancima na Kosovu (ali ne i šta to tačno znači), te da ipak da postoji razumevanje za poziciju Srbije.
A da sve to baš i ne izgleda kao dobra priprema javnog mnjenja za neko konkretno buduće rešenje, pokazuju i rezultati istraživanja agencije Ipsos Strategic Marketing, rađenog za Fondaciju za otvoreno društvo, objavljeni u aprilu ove godine, koji svedoče, kako tvrde istraživači, da građani Srbije nemaju baš najjasniju sliku šta je realan ishod za Kosovo.
U moru najrazličitijih scenarija kosovskog raspleta koji se nude svako je izabrao neki svoj, pa tako 11 odsto građana veruje da će Kosovo imati suštinsku autonomiju u okviru Srbije, iako nije definisano šta bi to tačno značilo. Za podelu Kosova je 13 odsto, bez preciziranja na koji način bi se to izvelo, dok je 10 odsto za razmenu teritorija s Kosovom, a da opet nije baš najjasnije šta bi dala Srbija, a šta Kosovo. Da će Kosovo ostati u istom statusu kao do sada i da se uticaj Srbije neće promeniti smatra 19 odsto građana, osam odsto misli da je Kosovo nezavisna država, a svaki peti ne zna šta da misli.
Srđan Bogosavljević, direktor agencije Ipsos koja, kako kaže, već 20 godina radi istraživanja o Kosovu, kaže da u svim tim istraživanjima postoji jedna konstanta. “Građani Srbije bi prihvatili kad bi im neko rekao da je dogovoreno rešenje koje obezbeđuje bezbednost i ekonomsku egzistenciju Srbima na Kosovu”, zaključuje Bogosavljević.
