„Kosovo je deo nemačke istorije”, naslov je teksta koji je u Frankfurter algemajne zontagscajtungu objavio ambasador Kosova u Berlinu Beće Cufaj:
„Uveče 23. marta 1999. je u prostorijama Bundestaga bila diskusija među poslanicima čijih se imena više ne sećam, i Volfganga Išingera, državnog sekretara nemačkog Ministarstva spoljnih poslova. Tada sam živeo i radio u Bonu, gde je parlament još zasedao. I ja sam učestvovao u diskusiji, kao novinar, ali na određeni način i kao predstavnik mog naroda, koji je bio bez države, bez ambasadora i bez izvesne budućnosti. Bio sam akreditovan kao korespondent u Bonu. U isto vreme su moji roditelji bili zaglavljeni na granici između Kosova i Albanije. Moja sestra je sa svojom decom i svojim suprugom bila na putu za Austriju, dok se moj brat borio u jedinicama komandanta UČK Dauta Haradinaja, brata sadašnjeg premijera Republike Kosovo Ramuša Haradinaja.”
„Sigurno nikada neću zaboraviti Išingerov pogled, nešto između sažaljenja i ohrabrenja. Obojica smo znali da će ove noći početi novo poglavlje i novi rat. Trebalo je da to bude poslednji rat na tlu Evrope, kontinenta koji je upravo ostavio za sobom najkrvavije poglavlje svoje istorije. I Nemci, koji su se zarekli na „nikad više rata” trebalo je da učestvuju u njemu. Ali o tome kasnije.”
Autor pripoveda kako su dan kasnije počeli vazdušni napadi na Srbiju te da rat nije došao „ni slučajno ni iznenađujuće”, te da je on bio poslednja karika u lancu događaja koji su počeli još 1986, sa Memorandumom SANU, i transformacijom Slobodana Miloševića iz komuniste u zaštitika Srba na Kosovu, te pričama o tome kako su od vremena turskog osvajanja pa do „Kroato-Slovena” Tita, Srbi svuda u Jugoslaviji bili samo ugnjetavani. „Tako je to nagovestila Akademija, i tako je to zvučalo iz usta tog demagoga”.
Cufaj navodi i da je Milošević Kosovu zadao udarac koji je bio težak i koji je ostavio svoj trag na dugo vreme: „Ukinuta je autonomija, Albanci su isključeni iz škola, sa univerziteta, iz javnog života, novina, televizije, birokratije. Zauzvrt je nastala pasivna pobuna, koju je predvodio pisac i prvi predsednik Kosova Ibrahim Rugova”.
Posle kratke istorije rata u bivšoj Jugoslaviji, za vreme kojeg su Albanci na Kosovu formirali svoje paralelne institucije i čekali da se „Evropljani i Amerikanci suprotstave ubilačkom sistemu Miloševića”, autor nastavlja:
„No, novi Albanci, generacija Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, postepeno je gubila strpljenje.” Autor je objasnio da su u Nemačkoj takođe već slutili šta bi moglo da usledi i da je tada u toj zemlji mogao da prati previranja u politici:
„Nakon pada spomenika zvanog Helmuta Kola 1998, u Bonu je tada na saveznom nivou došlo do prvog zeleno-crvenog eksperimenta, sa Gerhardom Šrederom i Joškom Fišerom na čelu. Baš nemačka levica je trebalo da prvi put posle kraja Drugog svetskog rata – ovaj put zajedno sa Amerikancima, Britancima, Francuzima i Italijanima – uđu u rat i gađaju iz vazduha vojne ciljeve u Srbiji i na Kosovu.”
Danas je Kosovo izolovano zbog toga što nije ukinut vizni režim za njegove građane, prenosi Cufaj, i Kosovo je jedino mesto gde se korupcija i kriza – stvari koje su prisutne svuda – povezuju, i sa ratom, i zbog toga je od njega stvoren čitav jedan kompleks, veza u glavi koju „nije moglo da razmrse ni više od 50.000 vojnika Bundesvera i hiljade nemačkih učesnika međunarodnih misija koji su živeli i radili na Kosovu.”
„Ni mi Kosovari nećemo moći da je rešimo. Jer, kosovski rat, koliko to god bila bolna misao, nije samo kosovska, već je i nemačka istorija. Ali, Nemačka još uvek ne može ili neće da nađe zajedničku formulu za taj rat, ne može da ga tretira kao prošao ili deo svoje sopstvene istorije.”
„Je li to prepreka od koje Nemačka zazire kada treba podržati Kosovo pri viznoj liberalizaciji do koje je odavno trebalo da dođe? Ili će Nemačka Kosovo i pored svih datosti procenjivati kao zemlju visogog bezbednosnog rizika ako što to pokazuje Zakon o proveri bezbednosti?”
Autor podseća da „više od 400.000 Kosovara danas (…) predstavljaju neodvojiv deo nemačkog društva – vredni ljudi (…) da i ne govorimo o stotinama hiljada njihove dece koja su integrisana u Nemačku (…) Svi ti ljudi imaju rođake na Kosovu. Ali i kao verni poreski obveznici nemaju pravo da normalno prime u goste svoje porodice sa Kosova.”
„Čudan kompleks je doveo do toga da danas niko drugi do građani Kosova sami plaćaju cenu rata starog dvadeset godina koji im je skinuo s vrata Miloševićeve jedinice. Je li to pravdeno? Nije. To mora da se završi. Kosovo i njegovi stanovnici – Albanci, Srbi, Romi i druge etničke grupe – trebalo bi da imaju mesto u Evropi demokratskih vrednosti, govorilo se tada. Zašto im se tu ne dodeli stolica? Posle dvadeset godina, smatram, došlo je vreme da Nemačka baci nov pogled na Kosovo, mir, tekovine i veliku, upornu integracionu snagu tog društva. Ako za to još jednom treba da govorimo o ratu: molim!” – piše ambasador Cufaj za Frankfurter algemajne cajtung.
„Dvadeset godina posle NATO-bombardovanja kojim je posle 24. marta 1999. iznuđeno povlačenje jugoslovenske armije, Kosovo je još uvek problematično dete na Balkanu”, piše Špigel. Mini-republiku, sa nepuna dva miliona stanovnika, od kojih Albanci čine 90 odsto, do danas nije priznalo 90 više od 80 država, među njima i pet članica EU. Ta nesigurnost koči zemlju. Kosovari kao jedina evropska nacija zapadno od Belorusije moraju da imaju vize za putovanje na šengensko područje. Svaki treći radno sposoban građanin je bez posla.”
Posle opisa situacije na Kosovu i novih diskusija o granicama na Balkanu, autor Valter Majer piše da su „ambasadori Vašingtona potajni vladari u zemlji otkako se autonomna pokrajina Kosovo 2008. sa izrazitim blagoslovom Madlen Olbrajt odvojila od Srbije. Sada, međutim, čovek Donalda Trampa u Prištini oseća otpor”.
Reč je o carinama od 100 odsto koje je kosovska vlada uvela na robu iz Srbije. Autor članka prenosi Haradinajeve reči da se radi o suverenoj odluci šefa kosovske vlade: „Jasno rečeno, to znači: Priština nije kolonija Vašingtona i zadržava pravo da se sveti – na primer, zbog najnovijeg srpskog veta na članstvo Kosova u Interpolu”.
„Dokle god EU propušta da na Kosovu zada pravac i da ga zajednički zastupa, pravce će tamo diktirati Vašington. Namere Evropljana žali se kosovski šef vlade, teško je odgonetnuti, za razliku od onih SAD”. Magazin citira Ramuša Haradinaja rečima: „Kada su naši ljudi u januaru odleteli na razgovor sa Mogerinijevom u Brisel, imali su u prtljagu nacrt za rešenje konflikta od 30 strana – i šta smo dobili zauzvrat od pregovarača EU? – Ništa, osim kafe i vode, a to, doduše, besplatno”, rekao je Haradinaj.
Badiše cajtung piše: „Kao deo zapadne vojne alijanse, Nemačka je ušla u oružanu akciju koja nije imala pokriće Saveta bezbednosti. Bio je to rat koji su zapadne države vodile smatrajući da su propala nenasilna nastojanja da se srpski gospodar rata Slobodan Milošević prinudi da popusti na Kosovu.”
„Posle zlodela Srba u ratu u Bosni (1992-1995) Zapad je hteo da jednom za svagda okonča politiku etnički motivisanih progona. Neka vrsta obaveze da se brane ljudska prava stavljena je nad suverena prava jedne države. Osim toga, talasi izbeglica koje su koje je izazvalo Miloševićevo postupanje, pretili su da ugroze stabilnost regiona.”
