Godišnji izveštaj “Do ruba – i nazad?”, koji je objavljen za Minhensku bezbednosnu konferenciju, navodi da je između Evrope i Rusije povećana opasnost od nehotičnog vojnog sukoba zbog nagrizanja sporazuma o kontroli naoružanja, raspoređivanja dodatnog oružja i napetosti zbog vojnih vežbi NATO i Rusije. Trenutno opasno stanje moglo bi dovesti do daljnjeg pogoršanja bezbednosti u Evropi, a “pogrešne procene i nesporazumi mogu lako dovesti do nenamernog vojnog sukoba”, kaže se u tom izveštaju.
Od izbijanja ukrajinske krize ova tenzija između Zapada i Rusije samo raste. Povećane su aktivnosti sa obe strane na kopnu, u vazduhu i na moru. Velika Britanija upozorava na povećane ruske plovidbene relacije koje se odvijaju blizu njenih teritorijalnih voda. Predstavnici zapadnih komandi više puta su se žalili na ruske incidentne letove uz njihove vazduhoplovne i pomorske snage na Baltiku.
U ovakvim okolnostima nije teško zamisliti kako bi izgledao taj nenamerni sukob. Ali, da li bi to bilo samo ispaljivanje jedne-dve rakete i tragično obaranje neke vojne letelice ili je rizik od ruske vojne intervencije duž jugoistočne Evrope (od Baltika do Crnog mora) zaista tako ozbiljan, kako kažu na Zapadu, da može prerasti u nešto više od lokalnog oružanog konflikta? Ko, u stvari, dobija a ko gubi u vojnim tenzijama između Zapada i Rusije?
Rat već odavno traje
Poslednjih godina između Rusije i Zapada vodi se veoma uzavreli hladni rat. Prvo su SAD i Evropska unija podržale Majdan i svrgavanje Viktora Janukoviča u Ukrajni. Zatim je Rusija krenula u Zapadno “dvorište”, podržavajući populističke, desničarske, antievropske, antidemokratske i antisistemske političke snage. Još uvek je teško oceniti posledice ruskog “mešanja” u političke procese na Zapadu, ali bi američki predsjednik Donald Tramp u toj priči mogao biti najveći ruski poklon Zapadu.
Nije Rusija direktno mogla da utiče na Britance da izglasaju izlazak iz EU-a, ali Bregzit i kidanje transatlantskih veza dugoročno itekako ide u korist Rusiji. “Nehotično” obaranje nekog ruskog aviona iznad Baltika sigurno ne bi od Evrope napravilo Donbas, ali bi pojam realnog rata ušao u svest, u kuću, u misli pred snom svakog obivatelja Starog kontinenta. A to znači – novi strah.
Rusija zna da je panika u decenijama uljuljkanim demokratskim državama EU-a najefektivnije oružije protiv Zapada. Pokazati da je NATO, kao poslednja potka koja spaja i čuva saveznike od Vašingtona do Istanbula, crvotočan i nepouzdan u odbrani vlastitih interesa bio bi pogodak u srž zapadnog poretka. Građani zapadne Evrope su već i onako poslednjih godina dovoljno uplašeni imigrantima, terorističkim napadima, neizvesnošću od novih kriza. Oni se sve više plaše javnih mesta, aerodroma, stranaca. Rusije još uvek ne.
Zato slučajni vojni sukob u Evropi najviše odgovara Rusiji. Donedavno uljuljkana EU, koja se samo na kratko trgla od zverstava u komšiluku u bivšoj Jugoslaviji, sada se budi uplašena zbog ugrožene vlastite bezbednosti. Teško je reći kako će na sve te izazove i paranoje reagovati građanin Evrope. Za sada je kesnofobičan, islamofobičan, na izborima bira slatkorečive populiste, protivi se proširenju EU-a…
Još se pamti ‘ruska čizma’
Dok je u Rusiji antizapadna atmosfera istorijska konstanta, a politička mobilizacija za sukob sa Zapadom uveliko već važan deo politike Vladimira Putina i kampanje za predstojeće predsedničke izbore u martu ove godine, u zapadnoj Evropi populisti još uvek ne razmišljaju o antiruskoj mobilizaciji svojih birača. Pre će biti da su oni trenutno više inspirisani Putinom (poput Alternative za Nemačku), jer mnogi od njih dobijaju ne samo ideje o “tvrdoj ruci”, već direktno i ruski prljav novac. Pa to je valjda bolje nego ratovati….
U Evropi još uvek pamte posledice “ruske čizme” iz Drugog svetskog rata, još uvek se zavisi od ruskih energenata… Zato svaka pomisao u zapadnoj Evropi na rat sa Rusijom asocira ne na pobedu, već na poraz i potpuno ruiniranje. Zato će EU, predvođena Nemačkom, praviti ustupke Rusiji, čak iako bude imala svoju posebnu od NATO armiju, o čijem mogućem formiranju je bilo reči i na ovogodišnjoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Moskva je toga svesna, zato taktizira u Ukrajini i krizu drži na “tihoj vatri”, znajući da će EU, bez SAD-a, zatvoriti oči na aneksiju Krima, a konflikt na istoku Ukrajine raznim mirovnim sporazumima staviti pod tepih.
Napeta situacija u Evropi za Rusiju je neka vrsta nove nesazvane konferencije u Jalti, koja crta granice podele uticaja između Brisela (Vašingtona) i Moskve. Taj “strah od straha” bi mogao da garantuje da se NATO neće širiti na istok i bivše socijalističke republike, a EU na republike bivšeg SSSR-a. Međutim, dok Sjedinjene Američke Države još uvek imaju uticaj u Evropi, nehotični oružani sukob može postati veoma nepovoljan i po Rusiju.
Lider politike pritiska na Rusiju zbog ukrajinske krize je upravo Vašington. Čak je i Tramp nemoćan da ignoriše prst uperen prema Moskvi sa raznih grana američke vlasti. Odluke o naoružavanju Ukrajine od SAD-a mogu se smatrati ne samo odbranom američkih saveznika (čitaj interesa) u Evropi, već je to i odmazda Vašingtona za rusko mešanje u njihove predsedničke izbore.
Čekajući novi ‘Put svile’
Putin i ruski političari su i ranije više puta najavljivali da će naoružavanje Ukrajine dovesti do direktne, odlučnije i agresivnije ruske intervencije u Ukrajini. Najavljivano je da će u tom slučaju Ukrajina biti “pregažena”. Sukob na istoku Ukrajine realno bi u tom slučaju mogao poprimiti oblik ratnog poligona odmeravanja snaga između SAD-a i Rusije za uticaj u Evropi.
Međutim, i Zapad dosta toga rešava u tenzijama sa Rusijom. Pre svega zaustavljanje uticaja nelegalnog ruskog kapitala koji je u SAD i Evropu ušao preko raznih ofšorova i zamagljenih projekata, a na koji zapadni puritanci donedavno uopšte nisu bili gadljivi. Ruski tajkuni, izrasli iz države, kupovali su masovno širom zapadne Evrope nekretnine, firme, jahte i fudbalske klubove. Te blagoslovljene državom ruske finansijske sheme su bile osnov konspirativnog finansiranja političkih aktivnosti na Zapadu, među kojima su i gasovodi. Jedna od takvih gigantskih korupcionih mreža trebao je da bude i Južni tok.
Personalne sankcije koje je EU, a posebno SAD, uveo ruskim firmama i pojedincima zbog Ukrajine dobra je šansa i povod za sabijanje vlastitih redova i na Zapadu. Jer, pred vratima EU-a, iscrpljene u ekonomskim i političkim krizama, sankcijama i štednjama, akumuliše se kineski kapital za novi Put svile, koji će za Zapad tek postati veliki izazov.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
