U Narodnoj skupštini Srbije zastupljene su mnoge kategorije stanovništva. Ima tu pravnika, ekonomista, istoričara, univerzitetskih profesora, lekara, voditelja, poljoprivrednih inženjera, poljoprivrednika, penzionera, mašinskih inženjera, prevodilaca, elektrotehničara, profesora filozofije, hemičara, biotehničara, bibliotekara, vaspitača, arhitekata, advokata, novinara, profesora književnosti, menadžera, privrednika, poslovnih ljudi, a nađe se čak i poneki političar. Međutim, jedna kategorija stanovništva gotovo uopšte nije zastupljena, niti ima predstavnika koji bi se borio za njene interese.
Uprkos silnoj popularnosti ratnih zločinaca u dobrom delu biračkog tela, ovo zanimanje u Skupštini predstavlja samo Vojislav Šešelj. A i on se u poslaničkoj klupi našao kao predsednik Srpske radikalne stranke, a ne kao osuđeni ratni zločinac, mada bi mnogi rekli da su to sinonimi.
Ovu vekovnu nepravdu protiv srpskog parlamentarnog naroda potrebno je pod hitno ispraviti, a tog nezahvalnog ali za vaskoliko srpstvo nasušnog posla prihvatio se Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan.
Oslobodilac ubica Zorana Đinđića
Čim je izašao iz hrvatskog zatvora i našao se u Srbiji, Kapetan Dragan je obznanio da će se kandidovati za mesto narodnog poslanika na predstojećim parlamentarnim izborima. Sa političkim programom pomalo kuburi, uglavnom se sve svodi na panegirike vlastima, pohvalu Ivici Dačiću zbog odbrane Kosova, odu Aleksandru Vučiću kao graditelju zemlje, podršku odbrani svetinja u Crnoj Gori, te obradu poznate spoljno-političke krilatice koja sad glasi “nas, Rusa i Kineza milijardu i po”. Deficit programa Kapetan Dragan izdašno nadoknađuje viškom predizbornih obećanja.
Tu se posebno ističe najava da će tražiti uslovni otpust za ubice premijera Zorana Đinđića, Milorada Ulemeka Legiju i Zvezdana Jovanovića. Kako Kep veli, “krajnje je vreme da budu oslobođeni”, zato što su “noseći srpsku uniformu stavljali život na kocku”, te da je “red da oni poslednji deo života provedu na slobodi” jer su “sve što su radili, radili iz ubeđenja”.
A nema smisla da heroji trunu u tamnici zbog svojih ubeđenja. Ako čovek ubija iz ubeđenja, prirodno je da treba da bude na slobodi, jer je sloboda uverenja zagarantovana Ustavom. Legija i Zveki “Zmija” su, recimo, živeli u uverenju da mogu nekažnjeno da tamane ljude, što za račun zločinačkog Miloševićevog režima, što zarad svog ličnog ćara. I sad još treba da robijaju zbog svojih načela. Pa to je čist primer zatiranja slobode mišljenja!
Teško je reći kad su ovi patriotski div-junaci više stavljali život na kocku, sve braneći srpstvo – da li onda kad su oteli Ivana Stambolića dok je džogirao u Košutnjaku, ili kad su mu u kombiju stavili lisice na ruke a noge obmotali lepljivom trakom, ili možda kad su ga na Fruškoj Gori naterali da klekne pored sveže iskopane jame, a potom mu hrabro spucali dva metka u potiljak, ili, pak, kad su ga ubacili u jamu, zalili živim krečom i zakopali.
Sličnu vrstu junaštva pokazali su i u neuspelom atentatu na Vuka Draškovića u Budvi, u uspelom atentatu na članove SPO-a na Ibarskoj magistrali, kao i u streljanju Zorana Đinđića snajperskim hicem na ulazu u zgradu Vlade Srbije. O junačkim delima koja su izvodili na ratištima diljem bivše Jugoslavije da i ne govorimo.
Očigledno je da srpske heroje treba odmah osloboditi, a potom bi i oni mogli da se kandiduju za narodne poslanike, pa da u skupštinskim klupama prave društvo svojoj sabraći po zločinu.
Kapetan Dragan i kapiten Dragan
Podrška Kapetanu Draganu stigla je od silnih medija poslušnih naprednjačkim vlastima, ali i sa nekih drugih, podjednako podaničkih adresa. Još tokom vanrednog stanja navijači Crvene zvezde naslikali su pored Marakane mural sa likom Kapetana Dragana u natprirodnoj veličini, u čast njegovog povratka u Srbiju.
Zidni portret je bio tek uvertira u još veću počast koju je osuđenom ratnom zločincu priredila uprava njegovog omiljenog fudbalskog kluba. Generalni direktor FK Crvena zvezda Zvezdan Terzić i počasni predsednik kluba Dragan Džajić uručili su Vasiljkoviću poseban dres sa ispisanim brojem jedan i njegovim ratnim imenom – Kapetan Dragan.
Mediji su slavodobitno preneli fotografiju na kojoj vidimo trojku prilikom ovog svečanog čina. Stoje jedan pored drugog Kapetan Dragan i kapiten Dragan, poziraju za fotografisanje, legendarni Džaja pridržava rukav na dresu da bi se bolje video natpis, i niko u tome ne vidi ništa čudno ili sramotno. Osuđeni ratni zločinac dobija specijalne počasti od legende srpskog i jugoslovenskog fudbala, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Opravdanje za ovaj potez pronađeno je u činjenici da je Kapetan Dragan vatreni navijač Crvene zvezde. Lepa poruka za sve istinske ljubitelje sporta. Što Džajić ne pokloni dres i nekom običnom ubici, koji je tamanio ljude na svoju ruku? Nema sumnje da među ubicama po srpskim zatvorima ima vatrenih Zvezdinih navijača.
Samo što oni nisu ubijali u ime nacije, pod okriljem zločinačke politike, već individualno, po sopstvenom nahođenju, pa za takve, obične kriminalce, nema ni državnih ni klupskih počasti.
Arkanovo nasleđe
Zapravo, ovaj prizor, ma koliko sablažnjiv bio, i nije tako neočekivan. Setimo se da je Željko Ražnatović Arkan, pre nego što je postao komandant Srpske dobrovoljačke garde, bio vođa Zvezdinih navijača. A na početku rata svoju paravojnu formaciju punio je mahom dobrovoljcima iz “Delija”.
Arkanova banda harala je po Hrvatskoj, Bosni i Kosovu, ubijajući, razarajući i pljačkajući sve pred sobom. Protiv Arkana je još 1997. godine podignuta optužnica u Hagu koja ga je teretila za ubistva, nanošenje patnje, silovanja i druga nehumana dela počinjena u BiH i Hrvatskoj. Ubijen je 2000. godine u Beogradu, pa do suđenja nije ni došlo.
Sprega navijača Crvene zvezde i ratnih poduhvata trajala je tokom čitavih devedesetih. U jednom intervjuu Ivan Čolović je podsetio na svoj tekst “Fudbal, huligani i rat” iz knjige Politika simbola, u kojem je govorio “o društvenom prestižu i političkom uticaju huligana, pre svega onih koji su s nekadašnjim vođom navijača Crvene zvezde (Arkanom) učestvovali u ratu u Hrvatskoj i Bosni”.
Čolović zaključuje: “Pretvoreni u nacionalne junake, slavljeni kao ratnici za srpstvo i pravoslavlje, hvaljeni u medijima, blagosiljani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, oni su počev od sredine 1990-ih postali važan deo društvene elite.”
Otuda ne čudi što Arkan devedesetih godina nije bio samo ratni komandant, već i – narodni poslanik. A onda se na tu činjenicu savršeno nadovezuje Džajićevo poklanjanje dresa drugom ratnom komandantu, Kapetanu Draganu, koji bi da postane narodni poslanik.
Reč je o kontinuitetu paktiranja sportskih struktura sa ratnim zločincima koji postaju deo elite. Mogli bi i Arkanu posthumno da dodele neki Zvezdin dres, recimo sa brojem 666. Tako nešto nalaže i zločinački dres kod.
Narodna skupština kao mesto zločina
Da li će kapetan Dragan uspeti u svom naumu i zauzeti mesto u Skupštini i nije toliko bitno. Važnije je što silna medijska pažnja, očigledna podrška vlasti i propratne sportske počasti pokazuju pravu sliku srpskog društva.
Uzdizanje ratnih zločinaca u heroje i ugledne građane, uz prateće poricanje zločina koje su počinile srpske snage i falsifikovanje prošlosti – to je naprednjačka Srbija danas i ovde.
Drugačija ne može ni da bude, s obzirom da državom vladaju ljudi kao što su Aleksandar Vučić, Ivica Dačić ili Aleksandar Vulin koji su devedesete godine proveli kao ađutanti gospodara rata, zla i razaranja.
U takvoj Srbiji ratnim zločincima zapravo i jeste mesto u Narodnoj skupštini. Nije to nikakav izuzetak, već nastavljanje sramotne tradicije iz najmračnijeg doba srpske istorije u kojem ratni zločinci nisu bili samo poslanici, već su obavljali i znatnije političke funkcije.
Haški osuđenik Nikola Šainović bio je premijer Vlade Srbije i potpredsednik Vlade Jugoslavije, a haški optuženik Vlajko Stojiljković koji je izvršio samoubistvo kako bi utekao od pravde – bio je ministar policije.
Pored njih, u tom istom parlamentu pojavljivao se i najveći zločinac od svih – Slobodan Milošević, koji je i bio jedina prava vlast, kako u Narodnoj skupštini, tako i čitavoj zemlji.
Sa te skupštinske govornice godinama je davana podrška i ratnim zločincima i Miloševićevoj politici koja ih je stvorila.
Ratni zločinac u Narodnoj skupštini Srbije – to je pravi čovek na pravom mestu. I još jedan dokaz istinitosti izreke koja kaže da se ubica uvek vraća na mesto zločina.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
