Poznati srbijanski pozorišni režiser Kokan Mladenović je u Sarajevu, koje će mu u narednih mjesec biti mjesto prebivališta, uoči priprema za martovsku premijeru pozorišne predstave „Sjećaš li se Dolly Bell“.
Kultni film, napisan po scanariju Abdulaha Sidrana, koji i danas važi za jedan od najboljih proizvoda čuvene jugoslovenske kinematografije, u Mladenovićevoj režiji će dobiti i teatarsku verziju, s glumačkom postavom u kojoj su Emir Hadžihafizbegović, Gordana Boban, Muhamed Hadžović, Mirsad Tuka…
U intervjuu za Al Jazeeru, Mladenović je govorio o predstavi, ali i o političkim i društvenim prilikama u našem regionu, čiji je ovaj režiser stalni kritičar.
- Zašto ste za predstavu izabrali baš ‘Sjećaš li se Dolly Bell’?
– Zato što je to jedna od najlepših priča ispričanih na našim jezicima. Ako postoji naša zajednička mladost, domovi kulture, spoznaje rokenrola, ljubavi, seksualnosti, pa i nasilja, oličenog u Šintoru, onda je to sublimirao film ‘Sjećaš li se Dolly Bell’. Taj film je naša zajednička bolja prošlost. S ovim naknadnim iskustvom, svega što se desilo Sarajevu, Bosni i Hercegovini i Jugoslaviji, ta priča prestaje biti tako ronantična i naivna.
Ta 1963. godina je formalno najsrećnija godina u istoriji Jugoslavije. U maju 1963. Federativna Narodna Republika Jugoslavija postala je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Neku smo zemlju napravili, odbranili, stabilizovali i sad počinje ono što smo obećali – izgradnja socijalizma i ravnopravnosti, Ustav, koji istoričari zovu poveljom samoupravljanja… Taj ustav omogućio je generaciju naših roditelja – televizore, radnička odmarališta, fiće, stojadine, radnička klasa je postala srednja klasa… Ali sa svim naknadnim strahotama, verovatno je i u toj sreći negde bio upisan budući pad. Verovatno postoji senka koja određuje buduću katastrofu. U ovoj predstavi mi se bavimo praćenjem te senke i uočavanjem čvornih momenata koji vode u katastrofu. Biće ih nekoliko, a kada se nadovežu na ono što je bilo kasnije, onda znamo šta je uzrok, dok su nam posledice ionako poznate.
Recimo, primer u kojoj Šintor dovodi dečake da siluju Doli Bel. To se u romanu kaže – tako se pravi kurva. Po Šintorovom nalogu, ona se sutra treba početi baviti kurvanjskim poslom. Nakon hiljada silovanih žena u ratu u BiH, nema mjesta nikakvoj duhovitosti, pošalici ili ublažavanu te stahote. Vreme koje je došlo samo je prerežiralo tu scenu. Šta god da joj uradimo, ona više nije ni zabavna, ni naivna, to je dio kolektivne drame tih prostora.
- Plašite li se da se predstava, možda, neće svidjeti onima koji su zavoljeli film?
– Nije mi ovo prvi put da radim nešto što ima prethodnu filmsku slavu. Između ostalog, radio sam i Maratonci trče počasni krug. Publici ne treba oduzimati ono zbog čega je nešto u njenom životu steklo kultni status. Verujem da će na temu poetike, šarma, ljubavi, duhovitosti i svega onoga što čini samu priču o Doli Bel, predstava ostati verna fanovima filma.
- Jeste li pokušavali društvenu realnost iz filma, odnosno perioda u kojem se odvija, prilagoditi današnjoj realnosti?
– Te se realnosti apsolutno razlikuju, nikako nisu kompatibilne. Otac porodice kojeg u predstavi igra Emir Hadžihafizbegović, koji glorifikuje komunizam i socijalističko društvo do te mere da neće preživeti gubitak sopstvenih ideala. Ali to jeste vreme ideala, kolektivnog uzleta, vreme u kojem postoji osećaj zajedništva i solidarnosti, ono što smo mi u međuvremenu izgubili. U svetu neoliberalnog kapitalizma naučeni smo da preživimo kao individue, da ugrabimo za sebe i živimo sebične živote, a svest o zajednici i opštem dobru proglašeni su ružnim nasleđem socijalizma. Ja patim za tim vremenom koje je predstavljalo idiličniju zajednicu. Imamo hiljadu zamerki na taj jednopartijski sistem i apsolutizam vlasti, ali sve to, u odnosu na ono što se naknadno desilo – tiraniju novca i sile, nemanje ideala i empatije, deluje kao nedostižna bolja prošlost.
- Zapitate li se nekada kako smo, onda, mogli sebi dozvoliti da tu prošlost zamijenimo ovakvom sadašnošću?
– Neko pametniji od mene je rekao – Jugoslaviju su pravili najbolji među nama, a uništili najgori među nama. Ta zemlja bratstva i jedinstva, evropska unija prije Evropske unije, gde su svi jezici ravnopravni, sve religije dozvoljene…, nešto je što je moralo preživeti da mi nismo bili ovakvi kakvi jesmo i da neki domaći i strani reditelji nisu izrežirali katastrofu. Ono što je žalosno je što nijedan narod sa prostora bivše Jugoslavije nije skupio hrabrosti da se suoči sa sopstvenim žalosnim udelom u toj katastrofi. Da podvuče crtu, ne onog što su nam uradili drugi, već sopstvenog udela. A bez tog obektivnog sagledavanja svog lika u ogledalu, kako god on bio ružan, teško ćemo ići dalje.
- Je li iko to uradio?
– Nažalost, niko ko je učestvovao u ratnom sukobu – niti Hrvatska, niti BiH, niti Kosovo… Jako bih volio bih da je Srbija sa svoje strane obavila pranje sopstvenog prljavog veša, da smo završili sa 90-tim i svim zlom koje smo napravili narodima regije i sami sebi. Katastrofalne su posljedice vlasti Slobodana Miloševića po zemlje regiona, ali nisu bile manje niti po političke neistomišljenike i narod Srbije koji bukvalno izgladnjivan. Ta politika je i dovelo do bombardovanja 1999. kao završnog čina jedne katastrofalne nacionalne politike.
Mi smo propustili priliku nedovršenom revolucijom 5. oktobra 2000. Ružno je da su se filmovi o srebreničkom masakru, zločinima u Hrvatskoj, zločinima paravojnih formacija pojavljivali na srpskim televizijama kontinuirano 10 dana koji su prethodili izručenju Miloševića u Hag. Valjda je trebalo pacifikovati potencijalni narodni gnjev. I bilo je učinka, ali do sada su ostala neodgovorena pitanja ko je napravio toliko zlo. Srbija je pokazala nespremnost da podvuče crtu ispod svoje nacionalne katastrofe. Povratak zločinaca iz 90-tih na javnu scenu i najviše funkcije je rezultat kukavičluka da se suočimo sa sopstvenim zlom.
- Kakva bi trebala biti Srbija prema Vašem ukusu?
– Mi smo očekivali da će te promene napraviti građansku državu. No, ta jurnjava za nacionalnom državom napravila je katastrofu kakvu jeste. Mi smo jugoslovenska generacija, naučeni smo da različitost drugoga prihvatamo kao privilegiju. Jugoslavija je počivala na tom jedinstvu raznolikosti, to bilo bogatstvo jednog prostora, i kulturološko, i religijsko, i jezičko. A onda su nam to predstavili kao hendikep, kao nešto što ne treba biti naša privilegija, već izvor sukoba.
Ja ne volim narode, prosto mislim da je biti nacionalista ili potencirati svoju nacionalnu pripadnost nešto što vređa sopstvenu inteligenciju. Ne možete dopustiti da nešto na šta niste mogli da utičete, toliko suštinski određuje vaš život. Niko od nas nije izabrao narod u kojem će se roditi ili religiju, boju kože, jezik…. Bez obzira na to što je 21. vek i što nas neka naučna saznanja vode u svemir i neka neverovatna istraživanja, vulgarno determiniše nešto na šta mi svojom voljom i svešću nismo mogli uticati. Prosto je ponižavajuće za čovjeka. A većinski stav tu gde mi živimo je drugačiji. Njima to nije ponižavajuće, već normalno, da zbog činjenice da ste se rodili ovde ili onde, boje kože, vere, jezika, možete da činite najstravičnije zločine.
- Mislite li da protesti „Jedan od pet miliona“, koji poprimaju sve masovniji oblik, mogu izazvati konkretnije promjene u Srbiji?
– Siguran sam da mogu. Ti protesti su dokaz da je parlamentarni sistem u Srbiji uništen i da je država u potpunom totalitarizmu. Ne postoji nijedan ventil, nijedna mogućnost za javno kazanu reč, dok u našim medijima postoji ogromna cenzura. Osim jedne televizije i nekoliko štampanih medija, sve ostalo je pod kontrolom aktuelne vlasti. Da banalizujem – imate ekspres-lonac kojem ste začepili ventil. Unutra će porasti pritisak i to će dovesti do eksplozije. E, to je trenutno Srbija, u kojoj je suspendovana demokratija, ukinuta sloboda, te napravljen gnev običnog naroda koji se mora preliti na ulice da obavi posao parlamenta, opozicije i svega što neko nije uradio. Volim što su ovo građanski protesti koji s distancom pristupaju vlasti koja ih je naterala da izađu na ulice, ali i srpskoj opoziciji koja je, takva kakva jeste, omogućila dolazak na vlasti tog taloga iz 90-tih.
- Svaka od zemalja na našim prostorima ima svoje probleme, ali mnogi su jako slični. Možemo li pronaći neki univerzalan lijek za ljude koji žive na njima, da se riješe okova prošlosti i zakorače u budućnost?
– Možemo, ali samo građanskom hrabrošću i socijalnom solidarnošću. Previše se manipuliše, naročito u BiH, fenomenom nacije. Kada obični ljudi izađu na ulice i kažu da su gladni, kada se radnici pobune jer su obespravljeni, to se brzo gurne pod plašt ugrožavanja nekih nacionalnih interesa ili teritorija. Mislim da ne postoje bolji prijatelji i kvalitetniji saradnici nego što su tu Bakir Izetbegović i Milorad Dodik, ili Andrej Plenković i Kolinda Grabar-Kitarović i Aleksandar Vučić, itd. Ta vrsta manipulatora nacijama, ta jedna vrsta lažne vlastele koja drži sopstevni narod kao taoce sopstvenih interesa, govori maltene istim jezikom. Menjaju se imena i toponimi, ali način manipulacije je indentičan. Nedavno sam gostovao na jednoj sarajevskoj televiziji i slušam vesti. Ako promenite muslimanska imena u hrvatska, hrvatska u srpska ili obrnuto, radi se o identičnim proneverama, agresiji, silovanjima, skandalima… I svi su isti, i u Hrvatskoj, i u Srbiji, i u BiH. Ali mi na njih moramo reagovati kao građani, sa više lične incijative i hrabrosti. To je vlastela u feudalnom smislu. Bili oni pozicija ili opozicija, oni uživaju privilegije mandata, službenih automobila, blagodeti nameštanja tendera i poslova, zapošljavanja sebi bliskih ljudi. Oni podjednako ne poznaju potrebe običnih ljudi. Oni su mnogo sličniji jedni drugima nego sopstvenom narodu.
- Nedavno su Makedonci, čini se, svima očitali lekciju i pokazali da se okovi prošlosti mogu odbaciti radi prosperitetnije budućnosti. Može li se to tumačiti kao putokaz za ostale na ovim prostorima?
– Makedonija i Grčka uradile su ono što su nekada obavile i Češka i Slovačka, na temu mirnog rešenja ozbiljnog problema. No, nama mirna rešenja nisu svojstvena. Veliki sam skeptik, naročito što se tiče Bosne i Hercegovine. Taj Dejton, koliko god bio slavljen kao proces koji je zaustavio strašni rat, po mom ličnom mišljenju je sporazum koji je zauvek uništio BiH. To je jedina država koja u mirovnom sporazumu ima zapisane sve preduslove budućeg rata. Za nas koji gledamo sa građanskog aspekta, nepojmljivo je da neko zauvek jednu teritoriju definiše kao državu naroda. Tako rigidno obeležiti jednu mapu, znači zauvek uništiti mogućnost formiranja građanske države koja će se izdići iznad nacionalnog. Ta podela je rigidna, strašna i nužno vodi u neke buduće sukobe. Plašim se da će se, jednog dana, taj Dejton ispostaviti kao grobar, a ne spasilac Bosne.
- Mislite li da su opravdane bojazni da bi na našim prostorima ponovo moglo doći do rata i može li ga biti?
– Može, i to danas. Pre nekoliko meseci, na sever Kosova je, po našoj vlasti neovlašeno, a da dokaže superiornost na cijeloj teritoriji Kosova, njihov predsednik Hašim Tači došao je na jezero Gazivode, koje pripada srpskoj teritoriji. Tada su počele vanredne vesti u Srbiji, tada je naša ojađena vojska podignuta i stavljena u vanredno stanje. Počela je ratna retorika iz ratnih 90-tih godina koja je trajala sve do 17 sati, dok se taj Tačijev izlet nije završio i dok se strane nisu primirile. Imati ljude poput Tačija, Vučića i drugih na tim značajnim funkcijama, znači imati svakodnevnu pretnju ratom. Ako vi imate do te mere nestabilne političke okolnosti i nekontrolisane vladare koji mogu iz sopstvenog kaprica uvesti vanredno stanje, sutra može početi neki novi rat.
To jeste realnost Balkana. Volio bih ja da smo 25 godina posle rata omogućili da ovo budu neke prosperitetne zemlje koje su odavno podvukle crtu ispod ratnog nasleđa, ali mi smo sve uradili da se to ne desi. Nakon 1945., pod plaštom bratstva i jedinstva toliko se dogodilo zla, da je to 90-tih došlo na naplatu s kamatom. Ovde se više nije bilo plašta pod koji bi to bilo gurnuto, a interes kapitala je takav da njih ne zanima hoćemo li se opet ovde pobiti. Svetskom kapitalu bi valjalo da opet bude rata, jer svaki rat daje jeftiniju radnu snagu, jer pristajete na sve da biste imali hleba. A ja se bojim da mi i dalje nismo dovoljno pametni da umemo stvari rešiti nekim mirnim putem.
