Nakon dužeg vremena novinarstvo je uspjelo prodrmati Washington zahvaljujući insajderskoj prozi Michaela Wolffa.
U Beloj kući – mahnita atmosfera. Predsednika koji nikad ništa ne čita poklopila je jedna knjiga. “Car je go”, uzvikuje autor Majkl Volf, njujorški kolumnista i novinar. Možda je donekle u pravu, s obzirom na to da se njegova Vatra i bes: Unutar Trampove Bele kuće (Fire and Fury: Inside the Trump White House), u kojoj je do banalnog rijalitija razgolitio rasklimatanu mašineriju u Beloj kući, preko noći popela na prvo mesto Amazonove liste najprodavanijih knjiga.
Volf je svoju knjigu pravio na osnovu 200 razgovora koje je vodio odomaćivši se na kanabetu u Zapadnom krilu predsedničke palate. Ali, ni dalje nije jasno kako je ovaj novinar, koga je do sada bio glas pirane u njujorškom medijskom basenu, uopšte ušao u prostorije na adresi Pensilvanijska avenija 1600. Autor tvrdi da je za svoj boravak dobio saglasnost od Donalda Trampa, ali predsednik SAD-a to demantuje. Niko, međutim, ne spori da je Volf dobar deo vremena, prvih devet meseci Trampovog mandata, provodio u Beloj kući. Svi su smatrali zdravo za gotovo da ga je tu doveo predsednik radi pisanja knjige o prvoj godini Trampove administracije. Pa ipak, nekoliko dana pre nego što je knjiga izašla, od šoka se protresla cela američka prestonica. Kao da ta tempirana bomba nije uopšte bila postavljena, uz znanje celokupne administracije.
Bes je opasno zamutio Trampov smisao za biznis, pa je Volfu napravio reklamu kakvu je autor samo mogao da poželi. I pre nego što se knjiga pojavila u javnosti, na osnovu nekoliko odlomaka koje je objavio Gardijan, i potom Njujork magazin, Tramp je zaključio da je knjiga najobičnije “tabloidno đubre” i naložio advokatima da pokrenu pravni postupak za zabranu rasturanja i prodaje Volfovog štiva. Knjiga je izašla petog, a ne devetog januara, kako je bilo predviđeno, i digla cunami kakav se ne pamti u novijoj političkoj istoriji američke prestonice.
Glavni akter Donald Tramp pokušao je da ovu narativnu bombu neutralizuje na dva načina, koji jedan drugom međusobno poništavaju efekat. Tvrdi da je knjiga čista izmišljotina, ali, demantujući sam sebe, počeo je da se obračunava sa svojim nekadašnjim strategom i savetnikom Stivom Banonom, koji je ujedno i glavni izvor podataka za Vatru i bes. Donedavno, za sadašnjeg čelnika ultradesničarskog portala Brajtbart predsednik je upotrebljavao reči u superlativima. Bilo je dovoljno da mu se pročita nekoliko odlomaka Volfove knjige, pa da svoju nekadašnju desnu ruku od “promišljenog lidera i vizionara” sroza na “aljkavog budalastog Stiva, koji je izgubio pamet kad sam ga otpustio”.
Veleizdaja u srcu Washingtona
Banonova ocena da je tajni sastanak Donalda Trampa mlađeg i Džareda Kušnera sa Rusima (u Trampovoj kuli u vreme predsedničke kampanje) “veleizdajnički i nepatriotski čin”, te da je na taj skup trebalo odmah pozvati FBI, mogla bi, po mišljenju američkih analitičara, da podstakne Komisiju za specijalnu istragu o umešanosti ruskih vlasti u američke predsedničke izbore 2016. da detaljnije pročešlja Banona.
Sa paljbom iz Bele kuće, koja se na njega sručila istovremeno sa ogromnim publicitetom koji je dobio kao glavni “uzbunjivač” u Volfovoj knjizi, Trampov ražalovani strateg našao se na stazi sa suženim manevarskim prostorom. Posle objavljivanja zakasnelog i neubedljivog “izvinjenja”, koje ni Tramp ni njegovi preostali savetnici nisu prihvatili, Banonu ostaje samo jedan izlaz: da ide do kraja i glavnom istražitelju pruži čvrste dokaze o smišljenoj saradnji Trampovog tima sa Kremljom. On te dokaze ima, tvrde dugogodišnji analitičari i poznavaoci političkih prilika. Ako Banon, sateran sa svih strana, izvadi džokera iz rukava, onda bi i priča o opozivu Donalda Trampa, koja se vrti od njegove inauguracije, mogla da poprimi realnije okvire.
Još prošlog maja, da podsetimo, pokrenuta je specijalna istraga o navodnoj umešanosti ruskih vlasti u američke predsedničke izbore. Istraga je pokrenuta nakon što je Tramp otpustio šefa FBI-a Džejmsa Koumija i do sada su podignute optužnice protiv nekoliko ličnosti koje su Trampu pomogle da dođe na vlast. Iste te ličnosti ispostavile su se kao smetnja u vršenju vlasti. Predsednik Komisije Robert Maler odabrao je tužioca specijalizovanog za pranje novca, naglašava Banon (u razgovoru sa Volfom), koji tvrdi da put istrage ide tragom novca i vodi kroz Dojče banku. Predviđa da bi Džared Kušner (Trampov zet i nosilac nekoliko visokih funkcija u Beloj kući) i Trampov prethodni šef predsedničke kampanje Pol Manafort, uz predsednikovog sina Donalda Trampa mlađeg, mogli pod pritiskom dokaza da prodaju Trampa. Banonov jezik je sočan, pa za Kušnera, koga nikako ne podnosi, kaže da je “ljigav lik” i da se sa svojom suprugom, a Trampovom kćerkom Ivankom sporazumeo da jednog dana ona pokuša da postane predsednica SAD-a.
‘Trump nije pročitao Ustav SAD-a niti zna njegove amandmane’
Knjiga obiluje mnogim živopisnim opisima, ali je jasno da ih je Volf pokupio ne uverivši se u njihovu verodostojnost.
Kad ne večera sa Banonom, Tramp se povlači u spavaću sobu (već u 18:30), tamo u krevet, uz brzu MekDonaldsovu hranu; daljinskim upravljačem prevrće programe na svoja tri TV ekrana raspoređena po njegovom nalogu u odaji gde spava.
Predsednik nema strpljenja da išta pročita; ponekad samo na osnovu naslova odlučuje kako će da reaguje, a njegovo okruženje tvrdi da je “polupismen”. Nikad nije ni pročitao ni saslušao ceo Ustav SAD-a niti je upoznat sa njegovim amandmanima.
Prema navodnim rečima njegove kćerke, on sam sebi farba kosu, produktom za muškarce, koji se može kupiti u običnoj samoposluzi. A kad ispere kosu, sam je fenira i tako pravi karakterističnu frizuru, po kojoj je postao poznat mnogo pre dolaska na predsedničku funkciju.
Tramp strahuje da će ga neko otrovati, pa je zabranio sobaricama da bilo šta od njegove odeće u njegovoj sobi taknu. Melanija je očajna i ljuta što je njen muž izabran za predsednika, ne zanima je politika, a izbornu noć je provela plačući, ne od radosti nego od tuge.
Nekoliko Trampovih bogatih prijatelja reklo je za sadašnjeg predsednika da je lud, glup, moron ili idiot. Okruženje u Beloj kući na Trampa gleda kao na malo dete koje ni na čemu ne može dugo da zadrži pažnju, pa reaguje impulsivno tvitovima, bez konsultacije sa savetnicima.
Ako nije u centru pažnje, on će sve uraditi da je na sebe ponovo skrene. Primera je na pretek, i u novoj knjizi i van nje – kada je severnokorejski vođa pripretio da može da pritisne nuklearno dugme i uništi SAD, Tramp je na Tviteru zagrmeo da je njegovo dugme “mnogo veće i ubojitije”. Naročito je fokusiran na svoju bazu, hoće po svaku cenu da zadrži njihovu privrženost. Kada svi misle da je opsednut Volfovom knjigom, on zahteva da se za izgradnju zida na granici sa Meksikom iz budžeta izdvoji 18 milijardi dolara i odlučuje da iz SAD-a protera 200.000 državljana Salvadora kojima ukida specijalnu zaštitu.
Ne želi ni da se pretvara da je predsednik svih građana, što bi demokratska tradicija iziskivala, već posredstvom tvita poručuje svojim biračima da je Volfova knjiga čista fikcija, da je on “stabilan i genijalan”, a da su Volf i Banon lažovi.
Diskvalifikacija zbog izdaje
Uzaludan je pokušaj “druge Amerike” da ukaže na različite varijante “lažovljevog paradoksa”: kad lažov za drugog kaže da je lažov, da li on govori istinu ili je možda i to laž? Od kada je Volf izneo u javnost da svi u najužem Trampovom timu za predsednika kažu da je neznalica, lažov, egomanijak i apsolutno nepodesna ličnost za mesto na koje je izabran, a oni tvrde da to nisu nikada rekli ili da autor knjige laže, paradoks u postistinitoj eri dobija još amorfnije okvire. Ova filozofska dilema nema mnogo uticaja na Trampovu bazu. Prema nekim od najnovijih istraživanja, 82 odsto Amerikanaca koji su u novembru 2016. glasali za Trampa ponovo bi njemu dali glas.
Postoji, doduše, bleda mogućnost da bi Tramp mogao da bude uklonjen sa svog položaja koju stručnjaci za Ustav nalaze u 4. članu 25. amandmana, koji je pridodat Ustavu tek 1967. godine. U njemu se kaže da će “predsednik, potpredsednik i drugi državni službenici Sjedinjenih Država biti uklonjeni s položaja u slučaju diskvalifikacije zbog IZDAJE, podmićivanja i drugih teških zločina i krivičnih dela”. Ako bi Banon ostao pri svom iskazu da je Tramp znao za sastanak svog sina i zeta sa izaslanicima iz Moskve i ako bi se pred Malerovom komisijom dokazalo da je time počinjeno delo veleizdaje, možda bi 45. predsednik mogao da bude isteran iz Bele kuće na osnovu 25. amandmana, koji do sada nikada nije primenjen.
Da li se može verovati Banonu, koji za Trampa i njegovu ekipu kaže da sede na plaži dok se približava cunami i pritom aludira da glavni istražitelj Maler ima ogromnu količinu sakupljenih dokaza o saradnji sa Kremljom? Ili je uverljivija Banonova tvrdnja da “Putina nije bilo nimalo briga za Trampa” ni kada je američki predsednički kandidat tvrdio da će popraviti odnose sa Moskvom?
Iako ima mnogo nedostataka, Volfova knjiga zatresla je Vašington, ali je još više doprinela tome da neki od najpoznatijih liberarnih medija vrate deo posustale moći i kredibiliteta. Gardijan, Njujork tajms, Vašington post posvetili su ogromni prostor i knjizi i autoru. Ali, ni kritika nije izostala.
Tramp opet nije u pravu kad tvrdi da je Volf totalni gubitnik, “luzer”. Ne samo da je razigrao medijsku scenu već mu je račun u banci znatno porastao zahvaljujući knjizi, koja je prvih dana nove godine postala najprodavanija roba u Americi.
A da li se cunami zaista približio Beloj kući ili su vetrovi koji bi mogli da zaljuljaju Trampovu administraciju još veoma slabi zavisi od mnogo faktora. Najviše od toga da li će Demokratska stranka uspeti da na izbore u novembru izađe sa novim, kredibilnijim kandidatima.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
