Bivši visoki komandant NATO-a Vesli Klark, koji je predvodio NATO bombardovanje 1999. godine, izjavio je u intervju za Glas Amerike da su bombardovanja zaustavila etničko čišćenje na Kosovu i da NATO nije imao drugog izbora. On je rekao da su napori da se izbjegne rat na Kosovu napravljeni od ranih devedesetih kada je Zapad postao svestan teške situacije na Kosovu. Tada je predsednik Džordž Buš upozorio predsednika Srbije Slobodana Miloševića da će se suočiti sa ozbiljnim posledicama od Sjedinjenih Država ako počne etničko čišćenje kosovskih Albanaca, u onome što se u decembru 1992. godine nazvalo božićnim upozorenjem.
On je podsetio na angažovanje Sjedinjenih Država u Bosni i njihovu ulogu u postizanju Dejtonskog sporazuma koji je okončao rat tamo i tada je rekao da su uložili napore da razgovaraju sa Slobodanom Miloševićem o pitanju Kosova, ali da je on odbio nazvavši to “unutrašnjim pitanjima”. General Klark je opisao tešku situaciju na Kosovu i brojna kršenja ljudskih prava od strane srpskih vlasti. On je podsetio na napad na porodicu Jašari u selu Prekaz u opštini Skenderaj na centralnom Kosovu početkom 1998. godine, kada je ubijeno 54 člana porodice, što je označilo početak oružane borbe.
“NATO je izdao upozorenje na sastanku ministara u maju i onda sam imao zadatak da pripremim planove u maju 1998. godine. Ambasador Ričard Holbruke otišao je u junu i sastao se sa Slobodanom Miloševićem, povezao me sa njim telefonskom vezom i ja sam mu rekao: “nemojte to raditi Albancima”. Rekao mi je, “generale Klark, oni su moji ljudi i neću ih povrediti”. “Ali, naravno, to je bila laž jer se etničko čišćenje već dogodilo”.
On je rekao da je nastavio sa upozorenjima i da su u jesen 1998. Ujedinjene nacije usvojile Rezoluciju 1199 o jačanu akcionog plana NATO-a. Pokušaji američkog izaslanika Kristofera Hila nisu dali rezultate, a nakon masakra u Račaku, selu u južnoj Prištini, gdje je ubijeno 45 albanskih civila, počeo je proces pregovora u Rambujeu, gde je Srbija odbila da potpiše sporazum koji bi Kosovu omogućio osnovnu samoupravu i predvidelo raspoređivanje NATO trupa na terenu kako bi se osiguralo sprovođenje sporazuma. NATO nakon novog velikog etničkog čišćenja u martu 1999. nije imao drugog izbora, osim intervenncije, rekao je on.
“Koristili smo silu kao krajnje rešenje. Ali, NATO nije mogao dozvoliti novi krug etničkog čišćenja od strane Srba. Samo što smo bili zaustavili takvu stvar u Bosni i nismo mogli da dozvolimo da se to ponovi i na Kosovu i zato smo reagovali snažno, nakon što smo isprobali sve druge mogućnosti. A pošto su Rusi odbili da pomognu …
Ruska tačka gledišta je da je to unutrašnje srpsko pitanje i ako želi da ubije milion ljudi, to je njihovo pravo. Ali to nije bilo naše mišljenje. Mi smo verovali u pravo svakog pojedinca na slobodu i dostojanstvo u skladu sa Deklaracijom o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija i nismo mogli dozvoliti da ljudska tragedija ponovo pogodi Kosovo. Kada su bombardovanja počela 24. marta, niko nije znao kako će se to završiti”, rekao je Klark.
“Moglo bi da se završi punom invazijom na Jugoslaviju i to je bilo u rukama Miloševića. I konačno je on shvatio da je protivljenje NATO-u besplodno i predao se.
General Klark demantovao je tvrdnje Rusije da je NATO bombama ubijeno mnogo ljudi i da je njegova intervencija bila nezakonita i nepravedna. On je ukazao na činjenicu da je, pre nego što je srušena zgrada Radio televizije Srbije, Slobodan Milošević bio upozoren kako bi se izbegle žrtve. “Ideja nije bila da se ubijaju ljudi, već da se zaustavi etničko čišćenje na Kosovu, to je bila naša dužnost i nismo mogli da izbegnemo tu odgovornost”.
On je pomenuo i sakrivanje tela ubijenih Albanaca, u kamionu sa hladnjačom u Srbiji. NATO je uradio pravu stvar, zaustavio etničko čišćenje. “1,4 miliona Albanaca je proterano iz svojih domova. 900.000 je pobeglo u Albaniju. 500 hiljada se sakrilo u šumama. Srbi su ih pratili i pokušavali da ih ubiju. Mi smo ovo zaustavili i ponosan sam na ono što je NATO uradio “.
Rusija je, kaže on, na pogrešnoj strani istorije u slučaju Kosova. Pozivajući se na period od 12. juna 1999. godine, kada su njegove trupe bile spremne za ulazak na Kosovo, on je rekao da je ruski kontingent trupa bio tajno raspoređen na Kosovu iz Bosne i da se nalazio na aerodromu Priština I tako otežavao ulazak NATO-a. Ali on je negirao da je tražio sukob s Rusima od strane komandanta mirovnih trupa NATO-a u to vrijeme, generala Mijka Džeksona. On je rekao da je general Džekson odbio da pošalje helikoptere na prištinski aerodrom, ali nikada nije mu bilo zatraženo da napadne ruske trupe.
