‘Vaš brak je definitivno gotov i do pomirenja ne može doći, da li se slažete?’ pitala me je pred sudijom, i ja sam potvrdila. Odgovarala sam tako na još milion pitanja ali se ne sjećam ni jednog, niti toga šta sam ja rekla. Znam samo da sam nepomično gledala kroz prozor preko ramena svog advokata u tmurno nebo.
I počela sam da plačem. Nisam mogla da zaustavim suze. Sve o čemu sam mogla da mislim je bila 23-godišnja devojka krupnih očiju, u divnoj bijeloj haljini, na dan njenog vjenčanja, prije 13 godina. I o tome kako je život toliko drugačiji od toga kako ga je ona zamišljala. ‘Vaš brak je sada okončan’, sudija je rekao i prekinuo mi misli. Klimnula sam glavom, i još malo plakala.
Advokat mora da joj je rekao, sudiji, da pišem knjige, jer me je tada pitala koju od mojih knjiga da prvu pročita… Nešto sam promumlala, zagrlila advokata (koja mi je rekla da sam prva koja je plakala pred sudijom u njenoj karijeri), i polako izašla u hol gde me je čekala drugarica, Natali, koja me je vodila na piće. Stigao je i Ben, naš drug. Grlili smo se, plakali, pili dobro vino te večeri. Kada sam legla u krevet i zatvorila oči bila sam mirna. Tužna, ali sigurna. Bilo mi je teško, ali imala sam nadu.”
Sreća posle razvoda…
U ‘Yes, please’, novim memoarima koji će biti izdati 28. oktobra 2014. godine autorka Ejmi Poler opisuje razvod ovako: ‘Zamislite kako prosipate na ćebe sve ono do čega vam je stalo i onda to istresate uvis. Proces razvoda je poput punjenja tog izmišljenog ćebeta, istresanja, gledanja kako sve što imate leti oko vas, i velike brige da će nešto od toga pasti na pod i polomiti se. I ja sam tako brinula, ali tu sam gde sam. Imam po koji ožiljak, modricu, ali sve to polako zarasta. Krčim sebi put napred. Sve ima svoj početak i kraj.
Kraj boli. Svaki kraj neopisivo boli. Ali dobra stvar svih završetaka je to što vode ka novim počecima”, poručuje s ljubavlju Sara.
