“Srbija je velika tajna”, napisala je davnih dana Desanka Maksimović u pesmi “Spomen na ustanak”.
I zaista, Srbija je velika tajna jer kod nas sve bitne činjenice nose oznaku strogo poverljivo i brižljivo se kriju od javnosti. Čak i kad su neke evidentne istine iznete u javnost, to nije od velike pomoći, jer politički, medijski, intelektualni, obrazovni i ostali centri moći ne dozvoljavaju očiglednim faktima da dobiju pravo građanstva.
Ponekad se desi čudo, pa nadležne institucije ustanove neke nepobitne činjenice i stanu iza njih, ali to obično traje kao gladna godina, uz silne otpore političkih moćnika.
Evo, recimo, slučaj plagiranog doktorata ministra finansija Siniše Malog. Raša Karapandža, redovni profesor i šef katedre za finansije na EBS Univerzitetu u Visbadenu, u tekstu koji je objavio na Peščaniku jula 2014. godine dokazao je bez ikakve sumnje da je Siniša Mali prepisao bar trećinu svog nazovi doktorata. Prođe jedva nešto više od pet godina, a Beogradski univerzitet je uspeo da zvanično utvrdi ono što je Karapandža još onomad dokazao: da je ministar finansija, čovek u čijim su rukama narodne pare, plagijator – dakle, lopov sklon krađi intelektualne svojine.
A to ne bi bilo utvrđeno ni do danas da studenti nisu blokirali rektorat i da nije bilo hrabre rektorke Ivanke Popović koja je insistirala da Odbor za profesionalnu etiku pošteno radi svoj posao i da odoli snažnim političkim pritiscima iz vrha države.
Kako prepoznati plagijat
Inače je jako komplikovano utvrditi da su neki delovi teksta prepisani, upoređivanje rečenica iz dva teksta je komplikovana operacija koja zahteva godine posvećenog rada. To je najlakše proveriti na konkretnom primeru. Dve rečenice iz rada koji su napisali profesori Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović pod naslovom “Novi Model Privatizacije u Srbiji” glase ovako:
“Ukoliko se želi zdrava, efikasna privreda, sposobna za dugoročan ekonomski napredak, onda je dobro upravljanje preduzećima koja se privatizuju najvažniji kriterijum izbora modela privatizacije. Alternativni modeli – vaučerska privatizacija i akcionarstvo zaposlenih ne obezbeđuju dobro upravljanje preduzećem i zato ne bi trebalo da budu osnova privatizacije u Srbiji.”
A Siniša Mali u svom doktoratu piše svoje originalne rečenice koje nije preuzeo ni od koga:
“Ukoliko se želi zdrava, efikasna privreda, sposobna za dugoročni ekonomski napredak, onda je dobro upravljanje preduzećima koja se privatizuju najvažniji kriterijum izbora modela privatizacije. Alternativni modeli, vaučerska privatizacija i akcionarstvo zaposlenih, ne obezbeđuju dobro upravljanje preduzećem i zato ne bi trebalo da budu osnova privatizacije u Srbiji”.
Dobro, Mali se baš potrudio, promenio je “dugoročan” u “dugoročni”, a umesto crtice je stavio zarez, i na tome se i završava njegov doprinos naučnim saznanjima.
Ovaj kao i mnoge druge primere navodi Karapandža u svom tekstu. Da bi se videlo da je Mali bezočno prepisao rečenice iz tuđeg rada potrebno je celih tridesetak sekundi, a Beogradskom univerzitetu je za tu zahtevnu operaciju trebalo više od pet godina.
Srbija je velika tajna – i to službena
Ipak, ne treba potcenjivati postignute rezultate, proglašenje doktorata Siniše Malog za plagijat je veliki uspeh akademske zajednice. U zarobljenoj državi koju su Aleksandar Vučić i njegova družina stavili pod katanac svaka, pa i najmanja naprslina u čvrstom monolitu režima je razlog za slavlje, a oni koji uspeju da se izbore za istinu zaslužuju duboko poštovanje. Uprkos srećnom okončanju slučaja, postavlja se logično pitanje: Ako je srpskom društvu trebalo pet i kusur godina da utvrdi ono što je očigledno – da je nešto prepisano, koliko će nam trebati da priznamo druge očigledne istine?
Koliko nam treba da utvrdimo kako je slučaj trgovine oružjem Branka Stefanovića, oca ministra policije Nebojše Stefanovića – čista korupcija i trgovina uticajem? Možda 10 godina? Pod uslovom da na vlast konačno dođe neko ko je spreman da hapsi i procesuira kriminalce iz redova sopstvene političarske kaste, za šta su šanse minimalne.
Koliko će nam trebati vremena da saznamo kojim je parama aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin kupio stan od 200.000 evra? Da li mu je novac pozajmila misteriozna ženina tetka iz Kanade ili, pak, kupovina stana ima neke veze sa načinom na koji je Vulin raspolagao državnom kasom u vreme dok je obnašao funkciju direktora Kancelarije za svetu srpsku zemlju i nekretnine?
U to vreme, daleke 2012. godine, kad je kupovao stančić, Vulin je dao svom prijatelju Urošu Čubriloviću posao vredan oko 900.000 evra – postavljanje kamera na Kosovu, i to bez tendera. Kako bi sprečila radoznale novinare da razreše ovu misteriju, Vlada Srbije je detalje ove nabavke stavila pod oznaku “strogo poverljivo” i proglasila službenom tajnom. Lepo kaže Desanka – Srbija je velika tajna. I to službena.
Ne mogu da se sjetim jedne agresije
Slučajevi korupcije državnih službenika možda jednom budu i rasvetljeni, ali šanse da Srbija sazna ono što čitav svet zna, ono o čemu su joj sve informacije odavno dostupne – manje su od makovog zrna zaostalog u razvoju. Kada će većina građana Srbije saznati šta se dogodilo u Srebrenici u julu 1995. godine?
Sudeći po istraživanju Demostata od prošle godine, u skorijoj budućnosti neće. Rezultati istraživanja pokazuju da čak 40 posto građana Srbije ne zna šta se desilo u Srebrenici, 16 odsto misli da se radi o ubistvima bez etničke identifikacije, pet odsto kaže da je reč o međusobnim sukobima, a četiri odsto smatra da su u Srebrenici stradali Srbi. Samo 12 posto građana Srbije je reklo da je u Srebrenici 1995. godine počinjen genocid.
Uprkos hiljadama svedočanstava, silnim tekstovima, suđenjima, haškim presudama za genocid, filmovima, knjigama, uprkos snimku Škorpiona tokom egzekucije koji je prikazan i na srpskoj televiziji – građani nemaju pojma šta se dogodilo u neposrednom susedstvu. Pritom je reč o ljudima koji su finansirali genocid, pošto je Vojska Republike Srpske sve vreme primala plate iz budžeta koji su punili poreski obveznici iz Srbije. Građani ne znaju ni da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, jer ih ne zanima baš previše šta su vojne i paravojne formacije radile preko Drine devedesetih godina prošlog veka. O njihovom trošku.
Isto istraživanje je pokazalo da građani Srbije blage veze nemaju šta se događalo u Sarajevu tokom rata. Na pitanje – da li ste čuli za neki grad koji je u ratovima bio pod opsadom četiri godine, negativan odgovor dao je čak 71 procenat ispitanika. Eto, ljudi koji su finansirali ispaljivanje oko 64.490 granata, koliko je palo na Sarajevo, te ubijanje 14.011 ljudskih bića, među kojima je bilo 1.601 dete – pojma nemaju na šta je trošen njihov novac. Bogata je naša Srbija, ima se, može se, pretekne ponešto iz budžeta i za opsadu i za genocid.
Kolektivni napad amnezije
Milioni birača koji su glasali za ratnu politiku Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja i ostalih ukoljica – naprasno su zaboravili za šta su dali mandat svojim krvoločnim ljubimcima. Mase koje su se oduševljavale planovima o teritorijalnom proširenju, koje su klicale svom voždu na mitinzima čim pomene sukobe i potencijalni rat – odjednom su dobile napad amnezije. Silni čitaoci koji su gutali nacionalističke propovedi Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, nebrojenih akademika i pisaca, kao i sveprisutnu ratnohuškačku propagandu po medijima – više se ne sećaju svoje omiljene lektire, a još manje se opominju primene ubilačkih reči u praksi.
Što je najgore, sedam godina pre navedenog istraživanja, 2011. godine, sprovedeno je istraživanje koje je dalo drugačije rezultate: tada je 53 odsto građana znalo ili makar čulo da je Sarajevo bilo pod opsadom duže od hiljadu dana. I tad je zvanična Srbija poricala svoju zločinačku prošlost, ali su se bar neki delovi mučne istine probijali do javnosti. U međuvremenu je sprovedena opsežna akcija negiranja prošlosti, pošto su na vlast došli direktni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, pa su građani masovno zaboravili i ono malo što su znali. A i ko bi se sećao tih nemilih događaja, pogotovo ako za njih snosi deo odgovornosti.
Drugačija je bila Srbija pod nacističkom okupacijom o kojoj piše Desanka, zemlja čiji su se najbolji sinovi i kćeri borili protiv fašizma. Pesnikinja veli:
“U toj zemlji i vetri, / i mirisi, potoci i reke, / i crkvena zvona / potajne prenose vesti.”
U današnjoj Srbiji ni mediji, kojima je to posao, ne prenose vesti, već propagandu vladajuće elite koja je karijeru započela zločinom. Današnja Srbija ne zna ni ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, a kamoli šta se dešavalo u nedavnoj prošlosti, takoreći juče.
Od ‘Krvave bajke’ do ‘Godina raspleta’
Kako je krenulo, biće potrebne decenije i decenije da Srbija sazna šta je radila devedesetih godina u najbližem komšiluku. Možda jednog dana saznamo i da Kosovo odavno nije Srbija, jer smo ga oterali pokoljima i etničkim čišćenjem. Da su Milošević i njegova klika najveća zločinačka vlast u Srbiji svih vremena. Da ubice žena, dece i staraca nisu i ne mogu biti heroji. Možda jednom saznamo i da je onaj ko pljačka – lopov, a onaj ko ubija – ubica, svejedno na koje se “uzvišene” ideje poziva tokom razbojništva. Da je crno – crno, a ne belo.
Možda jednog dana rešimo i misteriju zašto je pesnikinja koja je napisala stih “Srbija je velika tajna”, nekoliko decenija kasnije sročila pogovor za knjigu Slobodana Miloševića Godine raspleta.
Kako je autorka “Krvave bajke” o streljanju đaka u Kragujevcu postala obožavateljka krvoloka koji je masovno ubijao decu. Kako se poetesa koja je tražila pomilovanje “za prognane bogumilske apokrife i romane”, našla na strani onih koji su granatirali sarajevsku Vijećnicu. S obzirom da nam za utvrđivanje očiglednih činjenica nisu dovoljne ni decenije, za složenije operacije koje zahtevaju suptilno istraživanje ljudske duše – trebaće nam tek koji vek ili milenijum.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
